Кад Лане лане

Била је Нова година, али као да није ни била. Нешто јој је недостајало, иако је на ТВ станицама било и игара и песама, филмова, серија, нових и старих, подигнутих чаша и куцања у поноћ... Али осећало се да наше телевизије годинама понављају добро познат шаблон: кад нема хлеба има игара, или још боље има колача. Није баш упутно њих помињати, јер су једној краљици дошли главe, а такозвани плебс није ни пре више од два века, кад су му понуђени колачи уместо хлеба из краљевских уста, био глуп, а сад још мање. Научио је да ћути и чека свој историјски тренутак. Постао је оштроуман, и научио мудро да ћути.

Зли језици кажу да народ имитира Милана – Ланета Гутовића, који је не ћутању изградио врхунску глумачку каријеру, не зато што је „ћутање злато” већ због тога што је Лане од почетка знао још од забрањених „Тикава” Драгослава Михаиловића да ће једног дана морати да заћути. Неколико година није га нигде било (зли језици кажу: дружио се на салашу с овцама и козама, а онда схватио колико је ћутање злато). Уме Лане и те како да прича, што управо показује репризирање серије „Бела лађа”, али врхунце достиже кад само подигне обрве и погледа оним својим очима. Е, тих очију није било за Нову годину, јер уредници шаблонски мисле да плебс највише воли срцепарателне серије, војвођанско блато или шумадијски дерт. Не знају да тај плебс гледа телевизију због Ланета Гутовића, без обзира на то што се репризира.

И тако, док сам безнадежно превртала новине, била мало будна, мало дремкала, очекујући познати глас, закључила сам и без наочара да су се наше телевизије за Нову годину све „зашећериле” као лицидерско срце. Од глади замало да га из протеста поједем и тако се ослободим домаћих „кичерица”, све очекујући да ће бар неки уредник бити на радном месту и имати толико храбрости, да не кажем нешто друго, да на своју руку убаци нову епизоду „Беле лађе”. Не, ништа не помаже тврдим балканским главама да, макар, по цену укора, пусте десетак минута из „Беле лађе” или још мање, али онај тренутак кад Милан – Лане Гутовић маестрално диже обрве, не говори ништа, шепури се као паун и изненада викне: „Рођо”, или „Ћирко!” Каква би то била Нова година! Ето, ја бих се, а сигурно и многи други, не из сентименталности, сетили његове улоге у Фејдоовој „Буби у уху”, оног тренутка кад изађе на сцену и ћутањем говори. Онај ко не зна да је то врхунац глуме – говорити ћутањем – треба одмах да пакује кофере из земље „Бестрагије”. Потом би „неми филм” био настављен улогом у „Ларију Томпсону” Душана Ковачевића, који је пунио Звездара театар само због Ланета. Заправо, у „трагедији једне младости” Лане и не глуми; он се на позорници појави изнебуха испред завесе – гледа он нас, гледамо ми њега, док он говори ћутањем. Гледаоци само што не пропадну од смеха кроз фотеље на под! Док његов обред иницијације у племенити смех траје, публика гласно виче, аплаудира, добацује... Ама он ништа. Ћути као „заливен”, говори изразом лица и неким унутарњим покретом како нам је живот јадан или мало мање јадан... Права колективна терапија. Али, треба схватити, а пре свега знати, да је велика глума управо у што мање изговорених речи, а у што већем учинку. Ех, драги ТВ уредници, кад ћете већ једном схватити да плебс јесте гладан и гневан на изневерена очекивања тзв. демократске власти, али да све те јаде заборави кад види оне чувене Ланетове обрве, мимику лица и лажне фиреровске брчиће. И тако, мој рођо, остадосмо и за Нову годину „кратких рукава”, али с много обећања. Док се нешто не промени, вежбајте се у ћутању, које каже и оно што ниједан глуп или паметан говор не може да каже. До следећег виђења, како би рекао водитељ „Кабареа” Бобија Фоса.