УЗ ПОМОЋ ПУЛИЦЕРА

Криза новинарства не исказује се само у броју новинских примерка који се продају (или не продају), као ни у броју оних који гледају (или не гледају) одређени телевизијски програм. Питање које мучи ову делатностјестеда ли она још увек зна да пронађе јаке разлоге који су јеначинили једним од важнихелемената у животу отвореног друштва или јојтехнолошка еволуција и разноразне стратегије контроле над производњом информацијаполако одузимају идентитет. Многи се стога питају да ли још има наде за журнализам или ће га проток информација на Интернету,уз својеврсну лавину блогова, укључујући и интервенције тзв. спин доктора (медијских саветника за имиџполитичара, специјализованих у манипулацији информацијама) сахранити на виртуелној територији где само привид славне прошлости преживљава.

Иако тренутна ситуација, оптерећена забрињавајућим елементима, није оптимистичка, у надвладавању песимизма понекад помаже и мудрост искусних ветерана. Тако моћни привредник и актуелни градоначелник Њујорка Мајкл Блумберг, раније власник једне од најзначајнијих радијских сателитских станица у Америци са економским вестима, каже: „Какве везе има Интернет за новинарством? Интернет је само архив где журнализам треба да зна да прочита и изабере”.

Штампани медији, иако већ дуго нису главно средство информисања, доскоро су успевали да свој ход ускладе са технолошким иновацијама. Свакако, сада више није у питању поновно успостављање примата него, уместо тркачког галопа, задржавање места на стази, макар и каскајући. Уместо немогуће трке са технологијом (већ унапред изгубљене)можда је боље вратити се основној вокацији. У том смислу,није на одмет присетити се да је пре више од једног векаЏозеф Пулицер (амерички издавач и новинар мађарског порекла) говорио да новинар треба да се покори само разлозима истине, без потчињавања и услужности. И у његовом времену новинарство је морало да одмерава своје снаге са условљавањима која су стизала из центара моћи и са снагама које су често покушавале да уздигну интересе који су били далеко од племенитих.

Познато је да су новинари, кроз историју, у зависности од околности, уздизани или демонизовани: проглашавани слугама или антагонистичким критичарима моћи, вештим манипулантима стварности или гарантима њене спознаје. Још 1904.Пулицер је, пишући о новинарству, приметио да ће демократије увек имати демагоге спремне да напајају сујету, поспешују страсти и наглашавају тренутна осећања. Међутим, оно за чим демократија има потребу су људи способни да пливају против струје (узводно), да обелодане почињене грешке и да инсистирају на неугодним проблемима.

Напомињући да се теорија по којој је „глас народа божији глас” може прихватити с јаким резервама, пошто је мишљење јавног мњења променљиви ентитет, Пулицер је сматрао да је често узвишена обавеза штампе да му се супротстави. Такође јеистицаода „привући пажњу, убедити и добити солидарну подршку велике инертне масе, коју ми зовемо публиком, представља деликатан и тежак задатак. Ако штампа изврши овај задатак са интелигенцијом, озбиљношћу и храброшћу, снага јавног мишљења ће допринети праведности у влади, јавностиу политици и вишој моралности у пословима и друштвеном животу нације”.

Лекцију коју је пре више од сто година дао Пулицер,један од очева истраживачког новинарства, иако често оптуживан за сензационализам,ипак вреди (поново) прочитати имајући на уму да ће новине, уколико остану занимљиве и корисне, имати читаоце. Данас, када је циркулација вести достигла скоро незамисливи ритам, парадоксално ризикујући да се преобрати у дезинформацију, квалитетно новинарство (у борби за општу добробит) сада је можда потребнијенего раније. А време ће посведочити да ли је ово само један од утопистичких захтева.

новинар