Огртач кнеза Лазара чува се у Музеју СПЦ

Тамнозлатни огртач кнеза Лазара са извезеним лавовима у скоку – звучи као нешто што више припада епској песми, него стварности, али није тако. Одора урађена у северној Италији, у месту Лука, са дугметом на којем је угравиран шлем са воловским роговима, један је од експоната Музеја Српске православне цркве у Београду. И није једини који је стар неколико векова и сеже у прошлост коју више памтимо по епским песмама него по стварним историјским догађајима.

Ту је и плаштаница краља Милутина Немањића, урађена око 1300. године, којом су се, после смрти, прекривала тела великодостојника, најстарији текстил те врсте на Балкану и међу најстаријима у Европи. Затим, повеља цара Душана манастиру Хиландару из 1347/48. године, којом се светогорској светињи дарују нека имања, метоси. Мирослав Илић, управник Музеја Српске православне цркве, објашњава нам како је ова повеља настала.

– Цар Душан у то време је боравио на Светој гори где се склонио од куге која је харала, тада је и Јелена била са њим, али се каже да она није крочила ногом на тле, него је на мазги ушла. Душан је видео да манастиру недостају средства за издржавање и написао је повељу у којој је тачно наведено шта све поклања Хиландару – прича Илић.

Поред витрине, у којој се налази огртач Лазара Хребељановића, изложена је Јефимијина „Похвала“, односно покров који је радила за ћивот кнеза Лазара око 1420. године. У 26 редова сребрним нитима извезени су стихови које је поводом кнежеве смрти саставила удовица деспота Угљеше Мрњавчевића. Управник Музеја истиче да предмети који чине сталну поставку нису ни три одсто укупног блага које се код њих чува.

– Изложени су све оригинали, са изузетком једне књиге, ободинско-цетињског издања Октоиха, једино је то фототипско издање књиге која је настала крајем 1493. године. Највећим делом експонате чине иконе, рукописне, штампане и богослужбене књиге. Само рукописних књига имамо око 900 примерака, од краја 13. века до краја 18. века. Ту је и црквени текстил, црквени метал, портрети... Експонати који се овде налазе су углавном из фрушкогорских манастира, које су усташе крајем 1941. и 1942. године разрушили, опљачкали и однели мноштво предмета за Загреб. Крајем 1945. године Радослав Грујић успео је да врати то благо. Однесено је негде око 40 вагона, а враћено је можда две трећине. Нешто је још и у путу нестало. Међутим, оно што је враћено доста добро је сачувано. Код нас се чува и слика Паје Јовановића „Сеоба Срба“, која се налази у сали где се одржава Епископски сабор – каже Илић.

(/slika2)Део фонда, онај почетни, настао је као производ рада професора Радослава Грујића и Лазара Мирковића, који су сакупљали експонате по српским манастирима, а део је оформљен откупом и поклонима и он стално расте.

Свети архијерејски сабор, на заседању 5. децембра 1927. године, донео је одлуку о отварању библиотеке и музеја Српске цркве, а стручњаци који су одређени да прикупе по манастирима црквено благо били су Радослав Грујић и Лазар Мирковић. Музеј је отворен у ратно време, 1942. године, у конаку кнегиње Љубице, који је Цркви дат у закуп на 50 година. Међутим, Српска црква је тај простор користила свега четири године, после чега је исељена из конака, а музеј је смештен у зграду Патријаршије.

– Простор је мали и скучен, а како смо мало завучени, посетиоцима није увек згодно да нас нађу. Посета би била много већа када бисмо, на пример, могли да се уселимо у Конак кнегиње Љубице, а у велико двориште могао би да стане и већи број ђака, могли бисмо да угостимо екскурзије, што сада није могуће. Још један мој предлог је да отворимо врата поред аустријске амбасаде, преко пута Саборне цркве, па да се не обилази цео круг како би се стигло до нас – наводи Илић.

Црквени и богослужбени предмети који се чувају у Музеју СПЦ често су спасавани од пропасти, одношени са ратних подручја у сеобама народа, извлачени из рушевина манастира. Тако је било и у време после смрти кнеза Лазара, а тако је било и недавно, за време ратова деведесетих.

– Све је сачувано из манастира који су оштећени или уништени за време последњих ратова у Хрватској. Изузетак су манастири из Пакраца, мада кажу да је већи део и ту сачуван, склоњен, само је нешто уништено. Предмети који су код нас заштићени су, конзервирани и чекају да се врате, када и ако се за то укаже прилика. Уколико не, остаће у трајном чувању Музеја – истиче Илић.

Збирка стално расте захваљујући даровима верника. Како објашњава управник Музеја, народ доноси породичне иконе, штампане и рукописне књиге, они који потичу из свештеничких породица дарују богослужбене предмете који су припадали њиховим прецима. Академик Миливоје Костић даровао је, на пример, вредну икону из 15. века, Христово васкрсење. У Музеј иконе које је добијао на поклон доносио је и патријарх Павле.

– Чим би је добио на поклон, патријарх ју је поклањао нама и тако је било готово увек. Његову заоставштину чине углавном књиге, које ће остати у Патријаршијској библиотеци, а ако се нађе и нешто што је за Музеј свакако да ће то бити предато нама на чување – каже Илић.