Љубав и љубазност

Осећање љубави је засновано на емоционалном везивању за вољену особу. Овај психолошки механизам има ограничен капацитет: не можемо истовремено бити емоционално везани за много особа. Можемо претпоставити да је максимални капацитет неколико десетина људи. Ако у једном тренутку можемо истински волети само неколико десетина људи које познајемо, да ли то значи да не можемо волети остале људе?

Љубав према људима са којима нисмо блиски је заснована на друкчијим психолошким механизмима. Због тога можемо рећи да то није толико љубав, колико став љубави. А овај став ћемо имати ако сматрамо да су други људи добри, да су вредна људска бића. Тада сматрамо да су други људи исто тако или исто толико људи колико и ми сами. Онда се можемо поистоветити са другима: да у њима видимо себе или неке друге људе које волимо. На поистовећивању с другим је засновано и саосећање с другим, а на саосећању солидарност. И тако долазимо до оне „братске” љубави коју осећамо према онима који нам у стварности нису браћа. Долазимо до агапе и до каритаса.

Ако верујемо да су људи, укључујући и оне које не познајемо, добра и важна бића, имаћемо овај став љубави. А ако су они нама важни, тада нам је важно и како се они осећају, како емоционално реагују на нас. То је принцип саосећања: не желимо да учинимо нешто због чега ће се други непотребно непријатно осећати, односно чинимо нешто што нам није напор а што ће код њих изазвати пријатна осећања. Тако из саосећања настаје љубазност.

Волимо оне људе које добро познајемо и знамо да су добри. А када волимо из те љубави природно проистиче саосећајност, топло и нежно понашање према вољеној особи. Али када другу особу и не познајемо, наше понашање зависи од нашег става према људима. Један од начина да се мери цивилизацијски напредак јесте да се гледа какав је став према непознатим људима. Што су људи и културе цивилизованији, то су љубазнији према непознатима.

Љубазност је када се према онима које не волимо понашамо као да их волимо.

То понекад значи да смо дволични, да лицемерно „меримо лице”, да носимо маску, да нисмо искрени. Па, наравно, тако и треба. Нема културног понашања без маске! Продавачица која ми се пред крај радног времена смешка није искрена јер крије бол у леђима. Али она то чини јер се труди да мени не буде непријатно. Својим претварањем она ми поручује да ме поштује.

Важно је разликовати социјални свет блиских људи од јавности јер у њима постоје потпуно различита правила. Лицемерство је у социјалном свету блиских тешка оптужба, а у јавности је похвала. И зато треба колективно да радимо на лечењу става сумњичавости и страха од непознатих суграђана и сународника. А најбољи начин за то је да вежбамо љубазност, агапе у пракси.

www.milivojevic.com