Ljubav i ljubaznost

Osećanje ljubavi je zasnovano na emocionalnom vezivanju za voljenu osobu. Ovaj psihološki mehanizam ima ograničen kapacitet: ne možemo istovremeno biti emocionalno vezani za mnogo osoba. Možemo pretpostaviti da je maksimalni kapacitet nekoliko desetina ljudi. Ako u jednom trenutku možemo istinski voleti samo nekoliko desetina ljudi koje poznajemo, da li to znači da ne možemo voleti ostale ljude?

Ljubav prema ljudima sa kojima nismo bliski je zasnovana na drukčijim psihološkim mehanizmima. Zbog toga možemo reći da to nije toliko ljubav, koliko stav ljubavi. A ovaj stav ćemo imati ako smatramo da su drugi ljudi dobri, da su vredna ljudska bića. Tada smatramo da su drugi ljudi isto tako ili isto toliko ljudi koliko i mi sami. Onda se možemo poistovetiti sa drugima: da u njima vidimo sebe ili neke druge ljude koje volimo. Na poistovećivanju s drugim je zasnovano i saosećanje s drugim, a na saosećanju solidarnost. I tako dolazimo do one „bratske” ljubavi koju osećamo prema onima koji nam u stvarnosti nisu braća. Dolazimo do agape i do karitasa.

Ako verujemo da su ljudi, uključujući i one koje ne poznajemo, dobra i važna bića, imaćemo ovaj stav ljubavi. A ako su oni nama važni, tada nam je važno i kako se oni osećaju, kako emocionalno reaguju na nas. To je princip saosećanja: ne želimo da učinimo nešto zbog čega će se drugi nepotrebno neprijatno osećati, odnosno činimo nešto što nam nije napor a što će kod njih izazvati prijatna osećanja. Tako iz saosećanja nastaje ljubaznost.

Volimo one ljude koje dobro poznajemo i znamo da su dobri. A kada volimo iz te ljubavi prirodno proističe saosećajnost, toplo i nežno ponašanje prema voljenoj osobi. Ali kada drugu osobu i ne poznajemo, naše ponašanje zavisi od našeg stava prema ljudima. Jedan od načina da se meri civilizacijski napredak jeste da se gleda kakav je stav prema nepoznatim ljudima. Što su ljudi i kulture civilizovaniji, to su ljubazniji prema nepoznatima.

Ljubaznost je kada se prema onima koje ne volimo ponašamo kao da ih volimo.

To ponekad znači da smo dvolični, da licemerno „merimo lice”, da nosimo masku, da nismo iskreni. Pa, naravno, tako i treba. Nema kulturnog ponašanja bez maske! Prodavačica koja mi se pred kraj radnog vremena smeška nije iskrena jer krije bol u leđima. Ali ona to čini jer se trudi da meni ne bude neprijatno. Svojim pretvaranjem ona mi poručuje da me poštuje.

Važno je razlikovati socijalni svet bliskih ljudi od javnosti jer u njima postoje potpuno različita pravila. Licemerstvo je u socijalnom svetu bliskih teška optužba, a u javnosti je pohvala. I zato treba kolektivno da radimo na lečenju stava sumnjičavosti i straha od nepoznatih sugrađana i sunarodnika. A najbolji način za to je da vežbamo ljubaznost, agape u praksi.

www.milivojevic.com