Трајеш, ако знаш шта хоћеш...

Тешко је наћи састав који на овим просторима има дужи стаж од „Ју групе”. Један од рокенрол симбола Србије, али и бивше Југославије,свира и снима још од 1970. године (не рачунајући паузу од1981. до 1987). Недавно се у продаји појавило издање „The Ultimate Collection”, састављено од 35 највећих хитова ове групе, у издању „Југотона”. У години у којој славе четири деценије постојања, суоснивачи и једини стални чланови групе, браћа Драги и Жика Јелић, у разговору за „Политику” објашњавају али и демистификују рецепт дугог трајања на сцени.

– Нећемо рећи ништа ново ако напоменемо да је на првом месту потребна безрезервна љубав према послу којим се бавиш, био тај посао музика, био нешто сасвим десето. Као друго, треба имати воље и упорности. И последња ствар, али ништа мање битна, треба знати шта хоћеш и начин како то да реализујеш. Ако не знаш шта конкретно желиш, не можеш ни да трајеш, нарочито не у рокенролу.

„Ју група” је практично на почетку своје каријере била у прилици да изгради врло успешну каријеру на западу, и да раме уз раме стане уз тадашње мегазвезде светског рока и хард-рока. Податак да су после само пар одсвираних песама током њиховог наступа у чувеном „Марки” клубу у Лондону добили понуду да оду на турнеју са „Алман брадерс бендом” (који је у то време био један од највећих светских блуз рок-атракција) говори сам за себе. Ипак, рок ветерани остали су верни домаћој сцени. У данашње време, бројни талентовани и успешни бендови и поред најбоље жеље тешко успевају да одшкрину врата западног тржишта. Драги и Жика сматрају да разлоге за ову појаву треба тражити у недостатку аутентичности.

– Не желим да ме неко погрешно схвати и помисли да данас нема квалитетних бендова. Штавише, бројни састави опако свирају, али не ради се о томе. Данас не постоји неко ко звучи аутентично. То и није тако чудно, јер је толико утицаја, медији и Интернет су просто експлодирали и тешко је „измислити топлу воду”. У периоду када смо ми почињали, звучали смо потпуно оригинално за западно тржиште. Неки то зову балкански рок, југословенски рок... Небитно како се зове, било је препознатљиво. Имали смо шта да понудимо западу и ту је била наша највећа предност. Данас је тешко изборити се за то – каже Жика.

Попут „Ју групе”, сличне етноутицаје у својој музици, наравно сваки на свој начин, имали су и други велики бендови седамдесетих и осамдесетих, као што су „Леб и сол”, „Смак” и „Бијело дугме”. И Драги и Жика сагласни су да је ова појава била сасвим логична, јер упркос јакој рок бази, ово су ипак простори где се знатно више слушала народна музика.

– Упркос свему, треба мислити својом главом. И ми смо као клинци били окружени народном музиком, али нас је интересовало шта се свира у Европи и Америци. Ноћу, када би родитељи спавали, слушали смо Радио Луксембург. То може да буде велика предност, ако народне мотиве можете да уклопите са модерним звуком. Наравно, то не смете да злоупотребите и од тога правите шунд.

Да рокенрол није само музика већ и став и поглед на свет Драги и Жика доказују на својим примерима.

– После оволико година, човек крене да сумира ствари, па и цео свој живот. Када се осврнемо на оно шта смо урадили, без лажне скромности, осећамо се пријатно. Али тај осећај првенствено долази ако си задовољан самим собом и корачаш храбро кроз живот. За нас не постоје досадни или неважни тренуци, сваки дан је нови изазов. Испуњава нас свака ситница. Свака прича наших пријатеља пуни батерије, баш као и живот на реци, пецање, шетање дунавским кејом...

Испоставило се да се пауза у раду „Ју групе” (1981–1987) показала као добра за бенд. Бројне колеге, међу којима је био и Горан Бреговић (тада у „Бијелом дугмету”), успеле су да наговоре браћу Јелић да се врате у студио. И то у великом стилу, јер је повратнички албум „Од злата јабука” забележио изузетан успех на просторима бивше Југославије.

– У нашој земљи, као и у свету, првом половином осамдесетих година доминирао је нови талас. Беспотребно је наводити све легендарне бендове настале у том периоду. Поред разних околности, примарно је било наше осећање да не треба да по сваку цену досађујемо публици. У том периоду она је била гладна неког мало другачијег звука. Треба бити упоран, али не треба бити себичан. Пауза коју смо направили допринела је да сазримо, и као музичари, и као људи.

Незаобилазно питање било је и то јесу ли се браћа Јелић после четири деценије уморила од свирки и како планирају да прославе јубилеј?

– Заиста, да ово не радимо свим срцем, одавно бисмо се уморили од рока. Овако док имамо снаге свираћемо, па макар и за своју душу. У овом послу се не уписује стаж, нема услова за пензију, нема ни пензије у класичном смислу те речи. Ми доста свирамо и вежбамо, са те стране не заостајемо много за „златним” годинама, током седамдесетих или осамдесетих. За Нову годину свирали смо у Крагујевцу. Цела година биће „слављеничка”, обећавамо добре свирке, а крајем године, тачније 29. новембра, планирамо да прославимо 40. рођендан. Не дајте да вас заварају наше седе косе. Четрдесет година, па ми и нисмо тако матори, кроз смех закључују Драги и Жика.