Корак напред, корак назад

Србија је налик кући какву граде наши страни радници: претенциозна да задиви комшије (лидер Западног Балкана и слично), али нефункционална (не може да реши чак ни непрописно паркирање), гради се од лета до лета (од избора до избора), а у међувремену дођу други мајстори (владе) па раде нешто сасвим друго (промене се приоритети), нешто пропадне (запусти се што се започело), на ограду се поставе изливени лавови (среде владине све бројније зграде), али се струја и грејање (закони и прописи) оставе за касније, за свадбу (државне прославе) трешти музика и столови се угибају под ићем и пићем, а на метар од куће сметлиште (радиоактивни отпад у Винчи), младенцима се дају богати поклони (влади министарства и пријатељима тендери), а са ливаде (из народне кухиње) сиротиња гледа славље…

Овако би се могло наставити док се не попуни цео број ,,Политике“. Србија је суштински несређена земља, и помало је бесмислено набрајати шта треба урадити у 2010. години, јер треба урадити скоро све. Зато приоритет нису конкретни пројекти већ свест о томе како се одређују приоритети.

Почетак мора бити научна анализа стварног стања у коме се налази сваки сегмент државе и друштва уместо досадашњих нагађања и утисака и тек понеке парцијалне анализе. Кућа се не диже а да се претходно не уради фундирање терена (деиндустријализована Србија не може да живи од продаје консултантске магле). Затим треба одредити шта су државни интереси (који нису исто што и приватни и групни), какву желимо Србију као државу кроз 20-30 година (а не шта жели да се покаже пред јесење изборе), који су услови у којима се то остварује (уместо да се изненађујемо на свакој раскрсници), која су средства потребна да се донде стигне (а не да се вечито довијамо) и, коначно, шта ће чинити ако нешто не функционише (уместо да о последицама размишљамо тек када оне наступе). Приоритети се праве тако што се тек тада одреди шта је од свега тога уопште оствариво (кућа се гради од цигала, не од снова и празничних жеља), којим ће се редоследом то радити (да би пришио дугме прво мораш набавити иглу и конац) и у каквом су односу међузависности поједини делови тогa плана (мотор од ,,фиће“ не може да покрене рударски камион).

Уместо тога, развој Србије се углавном темељи на импровизацијама, огромном незнању, приватним интересима, бахатости елите, несређеној држави, помањкању свести о потребним условима и могућим последицама. Примера има за читаву антологију, овде само два.

У Новом Саду су поставили низ камера за надгледање града, али не постоји пропис о томе ко и како сме да их користи, ко сме да има увид у снимке, колико се дуго и како морају чувати и када и како уништавати, како заштитити приватност грађана и спречити злоупотребу снимака. Осим тога, уопште нема доказа да камере имају икакав утицај на смањење уличног криминала, а велики криминал се и не одвија на улицама.

Универзитет у Београду жели да се нађе на листи најбољих у свету, за шта је, између осталог, потребан знатан број страних студената. Али, да би се то остварило, мора се понудити висок квалитет наставе, потпуно поједноставити добијање боравишне дозволе, омогућити квалитетна настава на енглеском језику и јефтини или бесплатни течајеви српског језика за оне који се укључују у редовну наставу. Страним студентима се морају обезбедити смештај, једно дуже време бесплатно студирање, бар дотле док не постанемо привлачни за њих. Иначе неће доћи. То је данас тржишна понуда као и било која друга, само је то мало коме јасно.

Развој се данас темељи на здравом и образованом становништву, доброј инфраструктури, функционалној државној управи и јасном планирању, посебно када су средства ограничена. За мене је свест о томе приоритет у 2010. години, али ће се на њихово остварење вероватно чекати колико се чека и да Београд сиђе на обале река, јер на један корак напред на једној страни, често иде корак назад на другој.

Професор Филолошког факултета у Београду