Korak napred, korak nazad

Srbija je nalik kući kakvu grade naši strani radnici: pretenciozna da zadivi komšije (lider Zapadnog Balkana i slično), ali nefunkcionalna (ne može da reši čak ni nepropisno parkiranje), gradi se od leta do leta (od izbora do izbora), a u međuvremenu dođu drugi majstori (vlade) pa rade nešto sasvim drugo (promene se prioriteti), nešto propadne (zapusti se što se započelo), na ogradu se postave izliveni lavovi (srede vladine sve brojnije zgrade), ali se struja i grejanje (zakoni i propisi) ostave za kasnije, za svadbu (državne proslave) trešti muzika i stolovi se ugibaju pod ićem i pićem, a na metar od kuće smetlište (radioaktivni otpad u Vinči), mladencima se daju bogati pokloni (vladi ministarstva i prijateljima tenderi), a sa livade (iz narodne kuhinje) sirotinja gleda slavlje…

Ovako bi se moglo nastaviti dok se ne popuni ceo broj ,,Politike“. Srbija je suštinski nesređena zemlja, i pomalo je besmisleno nabrajati šta treba uraditi u 2010. godini, jer treba uraditi skoro sve. Zato prioritet nisu konkretni projekti već svest o tome kako se određuju prioriteti.

Početak mora biti naučna analiza stvarnog stanja u kome se nalazi svaki segment države i društva umesto dosadašnjih nagađanja i utisaka i tek poneke parcijalne analize. Kuća se ne diže a da se prethodno ne uradi fundiranje terena (deindustrijalizovana Srbija ne može da živi od prodaje konsultantske magle). Zatim treba odrediti šta su državni interesi (koji nisu isto što i privatni i grupni), kakvu želimo Srbiju kao državu kroz 20-30 godina (a ne šta želi da se pokaže pred jesenje izbore), koji su uslovi u kojima se to ostvaruje (umesto da se iznenađujemo na svakoj raskrsnici), koja su sredstva potrebna da se donde stigne (a ne da se večito dovijamo) i, konačno, šta će činiti ako nešto ne funkcioniše (umesto da o posledicama razmišljamo tek kada one nastupe). Prioriteti se prave tako što se tek tada odredi šta je od svega toga uopšte ostvarivo (kuća se gradi od cigala, ne od snova i prazničnih želja), kojim će se redosledom to raditi (da bi prišio dugme prvo moraš nabaviti iglu i konac) i u kakvom su odnosu međuzavisnosti pojedini delovi toga plana (motor od ,,fiće“ ne može da pokrene rudarski kamion).

Umesto toga, razvoj Srbije se uglavnom temelji na improvizacijama, ogromnom neznanju, privatnim interesima, bahatosti elite, nesređenoj državi, pomanjkanju svesti o potrebnim uslovima i mogućim posledicama. Primera ima za čitavu antologiju, ovde samo dva.

U Novom Sadu su postavili niz kamera za nadgledanje grada, ali ne postoji propis o tome ko i kako sme da ih koristi, ko sme da ima uvid u snimke, koliko se dugo i kako moraju čuvati i kada i kako uništavati, kako zaštititi privatnost građana i sprečiti zloupotrebu snimaka. Osim toga, uopšte nema dokaza da kamere imaju ikakav uticaj na smanjenje uličnog kriminala, a veliki kriminal se i ne odvija na ulicama.

Univerzitet u Beogradu želi da se nađe na listi najboljih u svetu, za šta je, između ostalog, potreban znatan broj stranih studenata. Ali, da bi se to ostvarilo, mora se ponuditi visok kvalitet nastave, potpuno pojednostaviti dobijanje boravišne dozvole, omogućiti kvalitetna nastava na engleskom jeziku i jeftini ili besplatni tečajevi srpskog jezika za one koji se uključuju u redovnu nastavu. Stranim studentima se moraju obezbediti smeštaj, jedno duže vreme besplatno studiranje, bar dotle dok ne postanemo privlačni za njih. Inače neće doći. To je danas tržišna ponuda kao i bilo koja druga, samo je to malo kome jasno.

Razvoj se danas temelji na zdravom i obrazovanom stanovništvu, dobroj infrastrukturi, funkcionalnoj državnoj upravi i jasnom planiranju, posebno kada su sredstva ograničena. Za mene je svest o tome prioritet u 2010. godini, ali će se na njihovo ostvarenje verovatno čekati koliko se čeka i da Beograd siđe na obale reka, jer na jedan korak napred na jednoj strani, često ide korak nazad na drugoj.

Profesor Filološkog fakulteta u Beogradu