Седморо величанствених

Стефановићи су једна многобројна и срећна породица. У стану београдског насеља Нови Београд исти животни простор деле Сандра и њен супруг Горан, њихове две ћерке, десетогодишња Дуња и седмогодишња Вања, деветомесечни син Милош, Горанова мајка, а ту је и мезимица Мара са својих седморо младунаца. Али, кад чељад нису бесна, ни кућа није тесна. За све њих има довољно места.

Мара је постала члан породице пре непуне четири године, као двомесечно штене. Стигла је директно из Чешке, земље свог порекла и већ својим доласком унела је радост у овај дом и освојила срца укућана.

– Деца су пожелела да имају пса, а супруг и ја смо се сложили, само под условом да буде раса која се не лиња и не осећа се. Одлучили смо се за чешког теријера. Тако је Мара дошла код нас. Њено право име је Цента Нетолицка Обора, а ми смо је назвали Мара Сурова (презиме је узела од свог „мужа” Станка). Изузетно је добре нарави, што није уобичајен случај са осталим теријерима. Много воли децу. Дозвољава им све. Возају је у колицима за лутке, носе је као врећицу, леже на њој... Почне да гунђа кад јој досади гњаважа, али никада није ни покушала да угризе – истиче Сандра.

Показало се да је ово заиста идеалан пас за стан.

– Ево и сад кад је легло ту, нигде нема ни длака, ни мириса – уверава нас саговорница. – Осим тога, није захтевна. Најчешће једе храну за псе у гранулама, јер ту има све што је потребно. И јогурт обожава. Не тражи пуно ни да се шета, али је увек добро друштво кад неко пође на трчање, јер је неуморна. Купамо је с времена на време, а на шест недеља шишамо. Чешки теријери имају карактеристичну брадицу, „сукњицу” и „чарачице” и на том делу се не шишају.

За разлику од већине теријера, овај чешки нема оштру, већ мекану и свиленкасту, благо таласасту длаку, па мора редовно да буде чешљан, да се длака не би умрсила. Међутим, та обавеза Стефановићима не пада тешко.

– Општа је туча ко ће то да ради, да ли бака или њих две или ја. Све нас је освојила, па углавном спава код баке у соби на фотељи, иако има своју корпу. Тамо одлази само кад зна да је нешто скривила. Наше ћерке је много воле, а сад су им, поред брата, ови кучићи постали друга играчка – прича расположено мајка троје деце и власница осморо симпатичних лајаваца.

(/slika2)Женка теријера Мара се и у трудноћи, каже Сандра, понашала дивно. Подсећала је на буренце, стомак јој се пред крај вукао по поду, али је остала покретна. Једино јој је представљао проблем пењање уз степенице, па је ишла лифтом. Кад је куцнуо час да се оштени, завладало је опште одушевљење.

– Била је еуфорија већа него када сам се ја порађала трећи пут. Пријатељи су звали на сваких петнаест минута. Прво штене је било веома крупно и главато, па сам позвала ветеринара, и он га је извукао. Остали су излазили без икаквих проблема. Нисам могла да поверујем да их толико има. Јавила сам свима – добили смо седморо величанствених! – смешка се задовољно.

– Милица је једина девојчица. Максим, Милутин и мали Станко (који је име добио по ветеринару, по свом оцу, деди и дедином власнику – сви се зову Станко) у стопу је прате по немирлуку, а ту су и три добрице, Мркша, Мића и Мита. Ови симпатични, доброћудне чупаве њушкице по читав дан се играју у свом боксу на застакљеној тераси и толико се изморе да се ноћу не чују. Зато ујутру, чим се пробуде, сви у хору почну да кевћу док не добију да једу – каже Сандра са симпатијама и признаје да је била благо успаничена знајући приче да, кад их има много, обично не преживе сви штенци. Поготово што је Мари ово први окот.

– Сви ти патуљасти пси обично оштене три до четири младунца. Ако и буде пет, не преживе сви. Седам – колико ми је познато – никад! Срећом, све се завршило добро. Она је сама скидала постељицу са њих, пресецала пупчану врпцу, лизала их и купала... Сад је проблем шта ће ови силни момци за девојку. Вероватно ће морати у пазар или ће се парити са неком сродном расом, што је неуобичајено кад је у питању чешки теријер – истиче наша саговорница и наставља да хвали своју љубимицу.

Мара је врло пожртвована мајка. И даље све очисти за њима и дозвољава им да сисају иако увелико једу и другу храну. Кад изађе напоље, па се врати, као да их пребројава да ли су сви на окупу. Ова кучкица има свој профил на фејсбуку (направиле су га Сандрине две ћерке), тако да сви могу да виде и њене, и фотографије њених беба.

Али, досад још није ишла на изложбе. Стефановићима то није било битно. Она је заиста само пас љубимац. Пошто их сви пријатељи због тога критикују, ипак су одлучили да покажу и другим људима како је лепа и да из „прве руке” представе ову расу.

Дана Станковић

---------------------------------------------

Једино легло

Ово је изузетно ретка раса. Према незваничним подацима, у читавој Америци има их само двеста. И на овим просторима нису бројни. Како сазнајемо, у Кинолошком савезу Србије регистровано је дванаест одраслих паса (сви су увезени из иностранства) и само једно једино легло, а то је ово у Гандијевој улици у Београду.

Ова раса настала је после Другог светског рата. Створили су је укрштањем силихемског и шкотског теријера за лов у шумама Бохемие (одатле носи назив и Бохемиан теријер). С почетка педесетих година систематски га је развијао др Франтишек Хорак и представио га као чешког теријера, а 1963. године, нову пасмину признао је ФЦИ. Иако је замишљен као ловачки пас, он ће то постати само ако се посебно усмерава. У борби с лисицом или јазавцем је одважан, али не безглаво агресиван. Бори се разборито и има стратегију.

---------------------------------------------

Црни, па сребрни

Чешки теријер спада у кратконоге теријере. Тежине је од шест до десет килограма, а висине око двадесет осам сантиметара. Има главу сличну патуљастом шнауцеру, а у телу подсећа на шкотског теријера. Може бити у свим тоновима сиве и у боји кафе, која је веома ретка. Иначе, штенци чешког теријера рађају се црни, а током одрастања попримају све светлију и светлију нијансу. Њихова цена се креће од 800 до 1.500 евра, у зависности од тога колико је стар пас и какав му је педигре. Већина је заинтересована за женке, због тога што могу да је паре и у томе виде добар бизнис.