Летећи тањири ипак слећу у Лајковац

Уколико би се бројала учесталост употребе појединих речи које се појављују у јавном говору у Србији током последње две деценије, израз традиција засигурно би се веома високо котирао.

Шта се то магично крије у овом изразу?

Неспоран је ауторитет коју реч традиција поседује. Прогласити нешто традицијом заправо значи улити му снагу и означити га као нешто што је вредно и неупитно. У сваком друштву постоје одређени традицијски елементи у чије се постојање не дира, и чија се исправност не доводи у питање. Рецимо, наративи о догађајима попут Француске револуције или америчког рата за независност, заправо, представљају стубове друштва, у овим случајевима француског и америчког. Темељне вредности друштва на сличан начин формиране су након Другог светског рата и у бившој Југославији. Тако су, рецимо, партизанске офанзиве у јавном говору и званичној интерпретацији историје достигле практично митски статус.

Свако друштво, дакле, бира своју традицију и, позивајући се на њен ауторитет, формира вредности на којима почива. Јасно је да се традиција, стога, не може посматрати као статична категорија, већ пре као празна посуда која у себе може примити различита значења, зависно од тога ко је, када и са којим циљем пуни. Ова чињеница постаје нарочито важна у периодима друштвених потреса, када се за традицијом посеже са намером да се објасни ново стање, или да се, са друге стране, утемељи извесна вредност којој се треба вратити.

Управо у оваквом кључу могуће је протумачити догађаје у Србији крајем осамдесетих година прошлог века, када је на друштвену сцену ступио громогласни повратак Традицији. Наједном су на површину испливале херојске битке из средњовековне историје или српских устанака. Интересовање за то „како је било некада” протезало се кроз скоро све домене живота, од „традиционалне српске исхране” па до ритуала попут свадби или крштења. Друштво у темељној кризи тражило је свој идентитет у далекој прошлости.

На овакав тренд ретрадиционализације није остала имуна ни популарна култура. Тако је 1987. године снимљена серија „Вук Караџић”, која је, заправо, имала за циљ да Србе „поново научи заборављеним” лекцијама из периода националне и културне револуције током 19. века. Сличну улогу имао је и филм „Бој на Косову” из 1989. године, с тим што се градиво овога пута тицало средњовековне историје. Историјски догађаји који су били предмет ових остварења читани су и разумевани у епском кључу, кроз формирање изразито дихотомизираних категорија, где се тачно знало „ко је вјера а ко невјера, ко је херој а ко издајник”.

Илустративан пример повратка традицији на пољу популарне културе може дати и продукција научнофантастичне књижевности тог периода. Наиме, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, у време (само)прокламованог процвата научне фантастике у бившој СФРЈ, на снази је било начело познато као „Зоранов закон” (реч је о писцу Зорану Живковићу), по коме „летећи тањири не слећу у Лајковац”. Ова аутоиронична синтагма односила се на чињеницу да је већина писаца своје јунаке лоцирала у далеке светове егзотичних назива, или су актери, евентуално, шетали по некој од великих светских метропола.

Ескапистички моменат био је и остао једини критеријум у евалуацији овакве продукције. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, ипак, радња почиње да се смешта у локални амбијент, али се, што је још важније, истовремено реферише и на локалне теме. Такво стање условљено је не само зрелошћу стваралаца, већ и новим социокултурним контекстом у Србији тог времена. Домаћи мотиви, који су могли бити сматрани потенцијално „опасним” и у себи носили „могућу јерес”, у том тренутку постају чак и пожељни.

Дакле, не само да су летећи тањири почели да слећу у Лајковац, већ су и њихови путници постали нама тако познате личности, попут Карађорђа или Марка Краљевића. Ови „национални хероји”, међутим, нису сликани  у дугу епског обрасца, као што је то био случај у, рецимо, „Боју на Косову”. Тако, уместо суровог и снажног Вожда, у једној од приповедака Владимира Лазовића „Велико време”, егзистира неодлучни Карађорђе, чије понашање у великој мери одудара од стандардног архаичног „ратничког” модела по коме је он интерпретиран у „историјском сећању”. Његова суштинска дилема јесте да ли да се приклони јаким савезницима (у приповеци Французима) и спасе Србију од турске освете, или да остане уз Русе, и тиме, упркос суровој одмазди, сачува „народну душу”, оличену у кључним речима: ред, домаћин, Бог. 

Ни Марко Краљевић у роману „Црни цвет” Бобана Кнежевића није онај често бахати епски јунак који данима и ноћима пије вино, оре друмове и укида свадбарине. Овај Марко се, уместо тога, константно преиспитује. Он бира између надљудске снаге и вечитог живота који му се пружају као могућност, али са последицом уништења читавог народа. Кључне речи које повезују све ове приче и њихове јунаке заправо су страх од губљења (националног) идентитета, и стратегија отпора према ономе ко, претпостављено, тај идентитет жели да „отме”.

У овим примерима кроз употребу мотива из историјске традиције, преиспитује се угрожени идентитет. Али, само на основу правила установљених осамдесетих година двадесетог века. Мотиви о којима је реч селективно су изабрани, и реферишу на тачно одређене историјске моменте, ниједног тренутка не напуштајући дискурс „боље прошлости” која би требало да нам сугерише моделе за „светлу будућност”.

Такво промишљање идентитета можда би се могло и сматрати разумљивим у тренуцима озбиљне кризе настале у последњој деценији прошлог столећа.

Ако се, међутим, погледа продукција поп-културних садржаја у деветој години транзиције, када се Србија налази пред вратима европских интеграција, занимљиво је приметити чињеницу да „боља прошлост” и даље представља значајан предмет интересовања публике. Популарност филмова попут „Зоне Замфирове” и серија попут „Рањеног орла” или „Сељака” говоре о томе да се идентитет и даље превасходно тражи у романтизованој историји, када је трава била зеленија, а људи бољи.

Питање је да ли и колико је могуће да оваква аутоперцепција, заснована на моделима проистеклим из друштвених ломова осамдесетих година, може опстати у светлу све бржих промена које се у друштву дешавају.

Аутор је антрополог из Етнографског института САНУ