Пета рингла

Све је било као на филму, док Јован није залепио шамарчину свом оцу Милоју. Пукло је као кад се расцепи дрво у шуми на највећем мразу. Гости који су у том часу помно слушали домаћина Милоја могли су као на успореном снимку да виде како му, под силином ударца, на једну страну кожа бежи од лобање. Онда кроз ваздух полетеше бале и за њима две протезе. Сви смо чули Јованове оштре речи: "Кретену, зашто ниси у фрижидер ставио више пива да се расхлади?"

Зачас све утихну. Чак и окупљена деца у прелепој башти прекидоше да се играју. Седмогодишњи Немања, чији смо рођендан тог лепог предвечерја славили, гризао је доњу усну. Његове беле кратке панталонице променише боју између ногу.

Све је било као на филму. Нас тридесетак, што брачних парова, што разведених, неудатих и неожењених, родбина и пријатељи, с радошћу смо прошле среде дошли у кућу Милоја Радовића, на Вождовцу, да у прекрасно уређеној башти прославимо рођендан његовог унука. Са горњег спрата виле чула се пријатна музика, лепо расположени гости донели су богате поклоне, домаћин није скривао радост што су сви позвани дошли. У башти је ветрић пиркао и чинио крај дана пријатнијим.

Све је било као на филму док није пукао шамар.  

Тада настаде мук. Милојев син, крупан, јајасте и бријачем ошишане главе, у сивомишјем оделу и белој кошуљи која није скривала подебљу златну кајлу, одмах се изгуби. Милојева жена се у башти није ни појављивала. Остала је у кухињи да нешто спрема. Снаја дотрча, ухвати снажно маленог слављеника и уведе у кућу. Деда Милоје нађе протезе у лепо поткресаној трави, покупи их и постиђен спорим кораком уђе у вилу. На тек распаљеном роштиљу у дну баште неколико вешалица се претвори у угарке.

За столом сви занемели. Дуго нико реч није проговорио. Осуда Јовановог поступка почела је тихо, као неки једва чујни жамор, мрморење. Онда се измешаше мушки и женски гласови. Чујем да код некога то не би могло тек тако да прође, показао би он њему да је то његов син.

До мене, с леве стране, седео је брачни пар средњих година.

– Не треба му замерити. Сигурно га ударила врућина. Зар нисте видели да му је укључена пета рингла – објашњавао је баритон мог комшије за столом. Хтео је још нешто да каже, али га жена до њега прекиде.

– Што је онда твоја пета рингла стално укључена и то већ десетак година. И зими и лети. Је л′ ти то оправдање за батине које тако великодушно делиш мени и мојој мами, двема незаштићеним женама? – због близине био сам принуђен да слушам овај разговор.

– Види се да се не разумеш у психологију. То је мој начин исказивања љубави – одговори јој он.

– Онда те молим да престанеш да нас волиш на тај начин – рече она.

Као да се више нико није стидео онога што говори. Гости почеше да расправљају између себе како су сви једни другима ударали шамаре. Двоје с друге стране стола само што се за 

гуше не похваташе.

– Ти би њега излемала, види богати! Зашто ниси изударала нашу ћерку када нам је кухињском секирицом уништила аутомобиле, јер више није могла да гледа како тим твојим масним ручердама насрћеш на мене – просикта омалени, проћелави мушкарац. Пуче други шамар на рођендану. Као да се на мразу у шуми расцепило још једно дрво. Опет мук завлада за столом. Од укућана се више нико није појављивао. Погледао сам на сат. Прошло је већ четрдесет минута од првог шамара. Сада гости почеше да се мешкоље. Не знају како да побегну из ове дивно уређене баште. Две жене пођоше у разгледање баштенског осветљења, украшених "печурки", и здимише на улицу кроз нека враташца.

С моје десне стране, неки мушкарац није давао гласа од себе. Жена до њега га у једном тренутку лактом муну у слабине. Нареди му да нешто каже и да извади руке скупљене између колена.

– Зар те Јован не подсећа на некога? – једва излетеше речи из његових уста.

– Подсећа на најпростију барабу, силеџију, неваспитанка... – поче да рецитује она, док се прсила истичући привлачне облине испод провидне летње хаљине.

– Он мене подсећа на тебе кад јурнеш на моју мајку. Јован се бар зауставио код једног шамара, а ја тебе, а ни наша деца, не могу да спречим да удараш старицу ни после десетог ударца том твојом негованом ручицом – проговори вулканском снагом до тада тихи и невидљиви човечуљак.

Осврнух се око себе. Две трећине гостију се већ некако измигољило. Грађевински инжењер и његова жена које сам одраније познавао понудише ми превоз до мог насеља. Као лопови, никоме се не јављајући, и нас троје излетесмо на улицу кроз онај капиџик. Његова жена није престајала да меље док нас је возила. Она је увек за мирнодопску опцију. Показала би Јовану да сваки неспоразум може да се реши на цивилизован начин. Зар тако да се нарушавају хармонични породични односи? Где му је поштовање за 70 очевих година? Муж њен, уста има, језик нема. Само клима у знак одобравања.

Сутрадан ме позвао телефоном и молио да се неодложно видимо у башти "Орача", на Врачару.

– Виде ли ти ону моју аспиду, како је фина и углађена. Као да је заборавила време кад месец дана нисам могао да идем на посао, док са мог тела нису нестале све модрице које ми је нанела ударцима оклагијом. Једном ме из несвести враћала поливањем устајале воде из флаше за заливање цвећа – повери ми се инжењер.

– Како си смео то себи да дозволиш, зашто је ниси напустио? – питао сам га, без увијања.

– Па, не могу. Одрекао бих се тада нове "хонде", џепарца од 2.000 динара дневно, летовања у Милочеру, посете Паризу једном годишње...

– Ал′ ти скупо наплаћујеш батине које добијеш од рођене жене. Знаш ли за још неку сличну у Београду? – покушах да ублажим суровост његовог исказа.