Будућност није црна

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, јануара – Чак и најкраћа листа онога што је др Бранко Терзић данас и што је некада био мора да буде дугачка. Директор Групе за енергију и ресурсе у „Дилојту”, једној од највећих одиторско-консултантских кућа на свету (165.000 запослених у 140 земаља), председавајући Економске комисије УН за Европу, члан Комитета за нафту и гас Националног петролејског савета САД, члан Ајзенхауер стратешког форума за будућност енергије, колумниста три стручна часописа за енергију, бивши главни директор „Јенки енерџи система”, начелник Федералног регулаторног тела САД за енергију...

Уз све наведено, овај Американац српског порекла (који одлично говори српски), члан је Крунског савета принца Александра Карађорђевића, активни припадник српске дијаспоре и један од највећих донатора Српске цркве у Вашингтону.

У недавно објављеној књизи „Светска криза – како даље после Ирака” (промовисаној са слоганом „19 мудраца о глобалној политици”), Бранко Терзић је један од коаутора, у друштву са Џимијем Картером, Хенријем Кисинџером, Џорџом Шулцом, Збигњевом Бжежинским, Брентом Сковкрофтом...

Са овим веома познатим и изузетно цењеним експертом разговарали смо за „Политику” о енергетским раскршћима данашњег света.

Копенхашки самит је послао важну поруку: свет, а пре свега велике економије морају да преиспитају енергетске стратегије да би се избегле потенцијално катастрофалне климатске промене. Како Ви видите исход овог скупа светских лидера?

Био је то мали, али неопходан корак напред. Ја сам оптимиста и верујем да ће један свеобухватни међународни споразум ипак бити постигнут. Сваки глобални договор 192 чланице УН захтева деценије да се уобличи. То показује искуство овоме најсличнијих међународних споразума, оног о оснивању Уједињених нација и Светске трговинске организације. Стварање УН почело је са Лигом нација 1920, да би коначни споразум о Уједињеним нацијама био потписан тек 1945. Први састанак УН о климатским споразумима одржан је у Берлину 1995. а, по мени, досадашњи напредак је задовољавајући.

Како помирити неопходност да се спрече непожељне климатске промене и императив да се очува профитабилност великих економија, укључујући и кинеску?

Смањивање тзв. гасова стаклене баште може да се постигне у три сукцесивне фазе и највећи део тога може да се учини профитабилно, уз мале трошкове. Узмимо случај гасова који настају производњом струје, који су 40 одсто глобалне емисије. Први корак је да се институционализују енергетска ефикасност и мере штедње. У највећем броју случајева то је трошковно оправдано, јер смањивање потрошње доноси двоструку корист: мањих месечних рачуна и одлагање будућих поскупљења кроз померање рокова за изградњу нових постројења.

У другој фази емисије се смањују повећањем коришћења обновљивих енергетских извора, као што су соларни, ветар и геотермални. У почетку су неопходне мале субвенције да би се подржали ови нови енергетски извори, али користи од овога су мерљиве, с обзиром на диверзификацију енергетских извора, енергетску сигурност и развој локалног бизниса.

Тек трећа категорија акције, хватање и одлагање угљен-диоксида, подразумева директну и високу цену. Комитет УН, којем председавам, бави се овим питањима, али са жаљењем констатујем да је напредак мањи од планираног. Према најновијим проценама, цена струје у САД, која је сада око 10 центи по киловат-часу, морала би да се удвостручи због спровођења овог процеса.

Зашто је транзиција са економије засноване на фосилним горивима ка оној чији би погон били алтернативни, обновљиви енергетски извори, тако спора?

Разлози за то су што, прво, фосилна горива имају бројне предности и наша друштва су развијена на тој енергетској основи и, друго, величина енергетског сектора је огромна. Угља и природног гаса има у обиљу, широко су распрострањени и углавном имају разумну цену. Уз то, нафта и угаљ имају високу енергетску густину и релативно их је лако транспортовати. Исти је случај и са природним гасом.

На другој страни, два најчешће коришћена обновљива извора енергије, ветар и сунце, бесплатни су, али имају ниску енергетску густину и нередовно су на располагању. Ни ветра ни сунца нема тамо где су нам и кад су нам највише потребни. Због тога, све док се не изгради додатна дистрибутивна мрежа која би повезала удаљене соларне централе или централе на ветар са великим популационим центрима и док се не развију велики системи за складиштење те енергије, мораћемо да се ослањамо на фосилна горива за највећи део наше основне енергије.

Шта су енергетске лекције 20. века и прве декаде 21.?

Током прошлог века развијени свет је развио једну ефикасну и економичну инфраструктуру за коришћење, транспорт и испоруку енергије. Она је изграђена захваљујући томе што су адекватне политике влада омогућиле да у овој области функционише тржиште и да се привуче приватни капитал. Лекције су да тамо где је приватни капитал на располагању, енергетска тржишта добро функционишу и да је све што је за то неопходно јесу одговарајући национални закони и политике.

Који енергетски сценарио предвиђате – и који бисте препоручили – за следећих 10 година?

Да би се изашло у сусрет растућој потражњи за енергијом у будућности, сва друштва морају да се окрену експлоатацији свих извора енергије, укључујући фосилне, нуклеарне и обновљиве, уз истовремено успостављање енергетске ефикасности и штедње, али и развијање технологија за хватање и одлагање угљен-диоксида.

Како бисте дефинисали принципе за оптималну енергетску стратегију једне нације?

Свака национална енергетска стратегија морала би да садржи разноликост енергетског снабдевања, утакмицу између снабдевања и смањивања потражње, одговарајуће ценовне политике и политике влада које подстичу енергетску ефикасност и штедњу.

-----------------------------------------------------------

Савет Србији

Шта би била Ваша препорука лидерима Србије – како да обезбеде енергетску сигурност земље?

Свака земља, па и Србија, морала би прво да комплетира процену националних ресурса и потенцијалних енергетских снабдевача, користећи најновије технологије за то. Следећи корак је утврђивање националне енергетске стратегије, засноване на најбољим глобалним примерима. После тога треба да уследи један целовит пакет закона који би прво уклонили баријере тој наступајућој енергетској стратегији, а потом приватном сектору омогућили иницијативу да унапреди енергетску ефикасност, диверзификује снабдевање и покрене нове инвестиције.

Милан Мишић