Отворено срце на асфалту

Два бела голуба, Светогорска, Битољска, Жоржа Клеменсоа, накратко поново Светогорска, па Лоле Рибара и данас опет Светогорска – да ли је ту и крај, омиљена је улица Аљоше Вучковића. То је улица најчешће мењаног имена, у којој је он уписао бројне године радног стажа – глумачког, оног боемског, врцавог, песничког, речју, животног. Пре тачно 32 године "венчао" се са Атељеом 212, циници би можда приметили уједно и са његовим бифеом. Позориште које ће на јесен обележити пола века постојања, тада је напунило тек 18, уметник је био незнатно старији.

За све то време, нагледао се свега. Од  чудних покушаја до градитељских новотарија које је улица трпела зарад промене свога руха и стварања некаквог новог имиџа. Нису му измицали ни људи, пролазници, шетачи, нагомилани демонстранти, луталице, скиталице, клошари и парајлије, занесењаци и ноћобдије које су кружиле туда. Сви заједно, из садашње перспективе, глумцу изгледају као крвна зрнца која бесомучно шарају по крвотоку пунокрвне Светогорске. Горе, доле, уздуж, попреко, бочно, са стране... То је улица у којој је Аљоша Вучковић улазио, бивао и излазио са свију страна. Из Таковске, Македонске, доле испод из Хиландарске, прилазио јој из Влајковићеве, Палмотићеве, ко зна одакле све не.

Сведоци смо, примећује он у свом карактеристично сталоженом маниру, да неке улице, лагано, без последњег трзаја, умиру поред нас. Рађају се нове које можда много не значе, а неке, пак, заувек остају безимене. Само ретке имају ту привилегију да сједињују ерос позоришних дасака са узаврелим асфалтом свакодневног живота. Још ређе су оне које у својим њедрима чувају толике кафане, бирцузе.

Уклесана два бела голуба

Није непознато и да Светогорска носи симболику, назив Улице отвореног срца. Оно што је вероватно мање знано јесте да су некадашње занатлије, плац на  самом почетку ове улице одабрали за  своје здање. Наиме, најпре је Јован Кујунџић, угледни кројач, ту изградио хотел са осам соба у чијем подножју је била кафана "Два бела голуба", данашњем здању Радио Београда. То ће, како стоји у документима, бити срушено 1903. године, када се зачела идеја о изградњи Занатског дома. Одлучено је да се откупи плац од старе београдске породице Кујунџић. Они су продају условили једним детаљем. Тражено је да на новој згради Занатског дома, коју је пројектовао архитекта Несторовић, мора да остане уклесан знак – два бела голуба.

– Како се све ова улица кроз историју није звала. У  Светогорској и околним улицама биле су кафане стара Липа, Грмеч, Бока, Бриони, Шуматовац, Српска кафана где су седели великани српског глумишта којих више нема. Ту се налазила и месна заједница која је, такође, нестала. У тој улици је изграђен први облакодер. С једне стране, она води ка Тргу Републике, тргу свих тргова, док је са друге пресеца Таковска улица. Идући њоме, стиже се до мале пијаце која је код две култне кафане – Код Грка и Палићке касине. У њеном централном делу налази се "Атеље 212", друго место где живим и радим. На углу је предратни Занатски дом, а садашња зграда Радио Београда гледа у Палату "Политике". Могу да замислим како се, данас, осећају људи који ту живе неколико генерација. Када виде какве је све промене преживела. Поштујем свачију муку да се избори за своју свакодневицу. Али, има и оних који се и више него комотно понашају. Који мисле да могу да затворе, блокирају улицу. Да би своју муку учинили видљивијом. Постао је манир да свако узурпира улицу како хоће. Заборавља се да је свака улица јавно добро. Чекам кад ће се неко досетити да постави тарабу насред Светогорске,  онда да се осмели и каже – ако хоћеш овуда да прођеш мораћеш мене да питаш да ти дигнем капију. Од мене да тражиш дозволу да туда направиш неколико корака – говори Аљоша Вучковић, првак Атељеа 212.

Чија чизма га је газила

Откад је са далматинске обале закорачио на београдску калдрму, упознао је многа лица и наличја престонице. Читао је књиге, зато не чуди што барата подацима који сежу до Келта.

– Они су пре два миленијума схватили да ово место у географском смислу има свој спецификум. Мора се прочитати историја Београда, да би се знало како је он постао престони град, које све војске су туда пролазиле. Ко га је насељавао, а ко рушио. Чија чизма се најдуже задржала. Чињеница је да је чак 42 пута разаран, а да је у подножју цркве Ружица на Калемегдану вођено 14 битака које су одредиле судбину Европе – констатује, уз напомену да колико га је интересовала прошлост, толико се занима и за будућа времена.

– Интересује ме да ли ће Београд напустити сви који су га волели, да би га после поново освајали. Да ли је то његова судбина? Једно је ако му се уништи архитектура, опасно је кад му се заметне душа – сматра уметник који од 1989. године станује на Топчидерском брду. По његовом схватању, Београд је чудан спој елитних крајева и неочекиваних запуштености.