Otvoreno srce na asfaltu

Dva bela goluba, Svetogorska, Bitoljska, Žorža Klemensoa, nakratko ponovo Svetogorska, pa Lole Ribara i danas opet Svetogorska – da li je tu i kraj, omiljena je ulica Aljoše Vučkovića. To je ulica najčešće menjanog imena, u kojoj je on upisao brojne godine radnog staža – glumačkog, onog boemskog, vrcavog, pesničkog, rečju, životnog. Pre tačno 32 godine "venčao" se sa Ateljeom 212, cinici bi možda primetili ujedno i sa njegovim bifeom. Pozorište koje će na jesen obeležiti pola veka postojanja, tada je napunilo tek 18, umetnik je bio neznatno stariji.

Za sve to vreme, nagledao se svega. Od  čudnih pokušaja do graditeljskih novotarija koje je ulica trpela zarad promene svoga ruha i stvaranja nekakvog novog imidža. Nisu mu izmicali ni ljudi, prolaznici, šetači, nagomilani demonstranti, lutalice, skitalice, klošari i parajlije, zanesenjaci i noćobdije koje su kružile tuda. Svi zajedno, iz sadašnje perspektive, glumcu izgledaju kao krvna zrnca koja besomučno šaraju po krvotoku punokrvne Svetogorske. Gore, dole, uzduž, popreko, bočno, sa strane... To je ulica u kojoj je Aljoša Vučković ulazio, bivao i izlazio sa sviju strana. Iz Takovske, Makedonske, dole ispod iz Hilandarske, prilazio joj iz Vlajkovićeve, Palmotićeve, ko zna odakle sve ne.

Svedoci smo, primećuje on u svom karakteristično staloženom maniru, da neke ulice, lagano, bez poslednjeg trzaja, umiru pored nas. Rađaju se nove koje možda mnogo ne znače, a neke, pak, zauvek ostaju bezimene. Samo retke imaju tu privilegiju da sjedinjuju eros pozorišnih dasaka sa uzavrelim asfaltom svakodnevnog života. Još ređe su one koje u svojim njedrima čuvaju tolike kafane, bircuze.

Uklesana dva bela goluba

Nije nepoznato i da Svetogorska nosi simboliku, naziv Ulice otvorenog srca. Ono što je verovatno manje znano jeste da su nekadašnje zanatlije, plac na  samom početku ove ulice odabrali za  svoje zdanje. Naime, najpre je Jovan Kujundžić, ugledni krojač, tu izgradio hotel sa osam soba u čijem podnožju je bila kafana "Dva bela goluba", današnjem zdanju Radio Beograda. To će, kako stoji u dokumentima, biti srušeno 1903. godine, kada se začela ideja o izgradnji Zanatskog doma. Odlučeno je da se otkupi plac od stare beogradske porodice Kujundžić. Oni su prodaju uslovili jednim detaljem. Traženo je da na novoj zgradi Zanatskog doma, koju je projektovao arhitekta Nestorović, mora da ostane uklesan znak – dva bela goluba.

– Kako se sve ova ulica kroz istoriju nije zvala. U  Svetogorskoj i okolnim ulicama bile su kafane stara Lipa, Grmeč, Boka, Brioni, Šumatovac, Srpska kafana gde su sedeli velikani srpskog glumišta kojih više nema. Tu se nalazila i mesna zajednica koja je, takođe, nestala. U toj ulici je izgrađen prvi oblakoder. S jedne strane, ona vodi ka Trgu Republike, trgu svih trgova, dok je sa druge preseca Takovska ulica. Idući njome, stiže se do male pijace koja je kod dve kultne kafane – Kod Grka i Palićke kasine. U njenom centralnom delu nalazi se "Atelje 212", drugo mesto gde živim i radim. Na uglu je predratni Zanatski dom, a sadašnja zgrada Radio Beograda gleda u Palatu "Politike". Mogu da zamislim kako se, danas, osećaju ljudi koji tu žive nekoliko generacija. Kada vide kakve je sve promene preživela. Poštujem svačiju muku da se izbori za svoju svakodnevicu. Ali, ima i onih koji se i više nego komotno ponašaju. Koji misle da mogu da zatvore, blokiraju ulicu. Da bi svoju muku učinili vidljivijom. Postao je manir da svako uzurpira ulicu kako hoće. Zaboravlja se da je svaka ulica javno dobro. Čekam kad će se neko dosetiti da postavi tarabu nasred Svetogorske,  onda da se osmeli i kaže – ako hoćeš ovuda da prođeš moraćeš mene da pitaš da ti dignem kapiju. Od mene da tražiš dozvolu da tuda napraviš nekoliko koraka – govori Aljoša Vučković, prvak Ateljea 212.

Čija čizma ga je gazila

Otkad je sa dalmatinske obale zakoračio na beogradsku kaldrmu, upoznao je mnoga lica i naličja prestonice. Čitao je knjige, zato ne čudi što barata podacima koji sežu do Kelta.

– Oni su pre dva milenijuma shvatili da ovo mesto u geografskom smislu ima svoj specifikum. Mora se pročitati istorija Beograda, da bi se znalo kako je on postao prestoni grad, koje sve vojske su tuda prolazile. Ko ga je naseljavao, a ko rušio. Čija čizma se najduže zadržala. Činjenica je da je čak 42 puta razaran, a da je u podnožju crkve Ružica na Kalemegdanu vođeno 14 bitaka koje su odredile sudbinu Evrope – konstatuje, uz napomenu da koliko ga je interesovala prošlost, toliko se zanima i za buduća vremena.

– Interesuje me da li će Beograd napustiti svi koji su ga voleli, da bi ga posle ponovo osvajali. Da li je to njegova sudbina? Jedno je ako mu se uništi arhitektura, opasno je kad mu se zametne duša – smatra umetnik koji od 1989. godine stanuje na Topčiderskom brdu. Po njegovom shvatanju, Beograd je čudan spoj elitnih krajeva i neočekivanih zapuštenosti.