Мрачни каталог

Група „Bloodkin”, из града Атенс у држави Џорџија, најбоље је скривана тајна јужњачког рока. Звуче као идеална мешавина „The Allman Brothers Band” – a и састава „Drive-By Truckers”. Гитарска пиротехника, јужњачка готика, врхунска поезија и савршене рок песме су на репертоару. Постоје око петнаест година. Дебитовали су албумом „Good Luck Charm” 1994. године.

„Ја сам ванбрачни син Нила Кесидија” каже се у нумери „Little Margarita” са њиховог новог албума „Baby, They Told Us We Would Rise Again”. Потрага за идентитетом је посао којим се баве ликови о којима се пева. Као споменути Кесиди, и његов литерарни двојник Дин Моријарти. Покушавају да нађу решење дилеме „бол или ништавило”, како је избор који се нуди јужњачким херојима дефинисао Вилијем Фокнер.

Данијел Хачинс и Ерик Картер, аутори свих песама са овог албума, неколико година су старији него што је Кесиди икада био – имао је 41 годину кад је умро 4. фебруара 1968. године. Испоставља се да је такав поредак ствари њихова предност. Као да су тај вишак времена искористили за обрачун са демонима који су их искушавали.

До овог албума нико, изван Џорџије и Вирџиније, није чуо за састав „Bloodkin”. Сада се све променило. Патерсон Худ и Дејвид Барби, лидер и продуцент састава „Drive-By Truckers”, имају удела у томе. Заслужни су за настанак и промоцију ове плоче.

Нумера „The Viper” налази се на њеном почетку. У девет строфа приказано је исто толико граничних егзистенцијалних ситуација у којима се дрога, за коју се користи метафора ’змија отровница’, појављује као једини али, нажалост, погрешни излаз. Епски замах, одговарајући патос и гитарска жестина квалификују овај мрачни рокерски каталог за најбољу песму ових карактеристика коју није написао Нил Јанг.

Тежак свакодневни живот је све са чим располажу актери напева „Rhododendron”. Ова песма је по много чему слична нумерама „All Night Long” Ворена Зивона, односно „Sewing Machine” Вика Чесната. Пре свега, по разумевању етичких и херојских импликација свакодневице. Откривати храбро и узвишено у баналном и свакодневном је сврха рок музике. Овде је она у потпуности постигнута.

Рокерска пропулзивност нумере „Wait Forever” нагнала је једног рок критичара да помисли да у њој Кит Ричардс и Рон Вуд свирају слајд гитаре користећи „бајонете из Америчког грађанског рата”. Врхунска музика тражи врхунско писање. Инспирацију за сличне журналистичке узлете дају и друге песме са овог албум, на пример „A Place To Crash” и „Heavy Wild Child”.

Дуге сенке малих, свакодневних животних догађаја се на албуму „Baby, They Told Us We Would Rise Again” трансформишу у велике и необичне рок песме. Стих „То је онај живот где сам пао и ја”, који израња из гимназијског памћења, указује на необичну блискост између уметника и публикума. Сви смо исти род, зар не?