Горан Свилановић

У петак и суботу, у Паризу на Институту ЕУ за студије безбедности и у Берлину, у Друштву за Југоисточну Европу, имао сам прилику да пред представницима министарстава спољних послова земаља чланица ЕУ, експертима и појединим нашим политичарима представим Пакет мера за Србију.

Србија је у овом тренутку најизолованија земља у Југоисточној Европи. Окончање преговора о будућем статусу Косова, вероватно ће бити увод у једно посебно колективно психолошко стање које наши аналитичари већ називају "посттрианонски синдром". Оно се може описати као осећање пораза, губитништва, изражено осећање неправде.

У тако тешкој ситуацији Србији је потребна помоћ и подршка. 

Полазиште Пакета мера је у ставу који је општеприхваћен, а то је да Србија не сме остати изолована. Први корак би требало да буде учињен 16. јула у Бриселу, приликом посете председника Владе Србије Европској унији. Тада би требало да буде озваничен Акциони план о сарадњи између Владе Србије, Европске комисије и Тужилаштва трибунала, како бисмо у што краћем року остварили пуну сарадњу с Трибуналом. Акциони план неће представљати поделу одговорности, већ је само начин да се оствари увид у све мере које влада, која је и даље једини носилац одговорности, примењује како би пронашла и ухапсила оптужене. Испуњавање обавеза из Акционог плана требало би да води ка позитивној оцени сарадње од стране Тужилаштва, и коначно, наставку преговора са ЕУ. Следи се пример Хрватске, која је преговоре са ЕУ наставила одмах после усвајања оваквог плана, али је исправност одлуке о наставку потврђена брзим хапшењем Готовине у наредна два месеца. Мој је предлог да и овога пута Србија добије временски орочен кредит, а да се преговори о Споразуму о стабилизацији и придруживању наставе одмах по потписивању Акционог плана. То је и најконтроверзнији део Пакета који предлажем, јер је дошло до високог степена неповерења између ЕУ, Европске комисије и наше владе. Ипак, уверен сам да ако постоји искрена жеља да се Србији помогне да изађе из ћорсокака – а постоји, онда јој треба омогућити наставак преговора у кратком периоду. Што пре! Наравно, очекујем да би то довело до престанка антиевропских изјава од стране владиних функционера и њихових сарадника.

 Такође, пре краја ове године требало би потписати споразум о олакшавању визног режима са Европском комисијом. Техничка питања унутар ЕУ не смеју да успоре овај процес. Позивам Владу Француске да не доприноси даљој изолацији Србије инсистирањем на поновној расправи о мандату Комисије у вези са преговорима о визама и у вези са преговорима о Споразуму о стабилизацији и придруживању. Овакав њен став нико у Србији не разуме.

Олакшавање визног режима је нужан и добродошао, али није довољан корак. Требало би да се већ сада, на примеру Македоније, успостави директна веза између статуса кандидата и тзв. беле шенгенске листе. То би свима у Србији који се залажу за улазак земље у ЕУ дало додатне аргументе, јер нова демократска Влада Србије могла би током свог мандата да доведе земљу до статуса кандидата, а то би онда значило и до беле шенгенске листе.

Коначно, позвао сам пријатеље из ЕУ да нам помогну да се успостави виши ниво комуникације и сарадње између наших политичара и тиме убрза доношење новог Устава Србије. Ако би нацрт Устава добио једногласну подршку Скупштине Србије, или бар веома квалификовану већину (2/3 или ¾ посланика), онда би остала питања процедуре (референдум) постала другоразредна, а вероватно и лако савладива.

И на крају, сав овај заједнички посао требало би да прати и осетнија финансијска подршка ЕУ Србији. Досадашњи приступ ЕУ био је такав да се ниво финансијске подршке једној земљи стално повећава што она више напредује ка ЕУ, тако да је у последњих неколико година пред само чланство, тај износ веома охрабрујући и доноси видан економски опоравак. Види се то свакодневно и на примеру Румуније и Бугарске. Предложио сам да у ЕУ размисле о другачијем редоследу, о издашнијој финансијској подршци на самом почетку процеса, где је данас Србија, али и друге земље Западног Балкана, како бисмо смањили ниво заостајања у односу на нове чланице ЕУ (да не помињем заостајање у односу на старе).

Укратко, ово је Пакет мера за политику ЕУ која Србију укључује и ангажује, а не удаљава и не изолује од Европе. Влада Србије могла би да изабере тренутак у којем ће позвати грађане на изборе. Да ли је то ова јесен и зима или наредно пролеће, није најважније. Влада би у рукама имала Споразум о придруживању, имала би устав усвојен у Скупштини, а Србија прилику за нови почетак. Односи са ЕУ били би у пуној мери партнерски, али би одговорност била на нама.