Како из ЕУ добити две милијарде помоћи

У 2010. години у Европској унији почиње неформална расправа о буџету од 2014. до 2020. године. Овдашњи стручњаци за европске послове наглашавају да је веома важно да Србија у том буџету буде сврстана као кандидат за члана ЕУ, јер би, самим тим, добијала знатно више новца него што га данас добија из Брисела. Процене саговорника „Политике” су да би, у том случају, помоћ могла бити већа од два то четири пута.

Шта Србија већ сада може да учини у вези са дебатом која следи у унији? Ана Трбовић, професорка на Факултету за економију, финансије и администрацију, каже да је у овом тренутку када почиње лобирање држава чланица и других у ЕУ за расподелу средстава из новог буџета веома важно да се земља појави у тој расправи и да шири позитивне поруке о сопственим реформама.

„Најкасније до марта 2013. године Србија би морала да буде кандидат за члана ЕУ, како би тај статус био узет у обзир приликом израде буџета до 2020.”, каже економиста Мирослав Прокопијевић.

Наглашавајући да ,,све што добијате из тог буџета зависи од статуса који имате”, он наводи да и када би Србија постала кандидат после 2013, то не би било касно. Раније је европски буџет мењан једанпут, односно два пута годишње, а сада се то ради сваке године. „У начелу, с пролећа треба завршити са статусним променама, како би те промене биле узете у обзир у октобру, када се обично ради ревизија буџета”, каже овај економиста.

А, ако се има у виду да српски званичници очекују да ће Србија до краја 2010. добити статус кандидата, ово његово објашњење је веома битно, јер указује на могућност да евентуално даље напредовање на путу ка ЕУ релативно брзо буде праћено и већом финансијском помоћи из Европе.

Од 2007. до 2013. године Србији је годишње намењено нешто мање од 200 милиона евра.

Данас, земља користи само две компоненте тзв. инструмента за претприступну помоћ (ИПА) – за подршку транзиционом процесу и за изградњу институција, као и за програме регионалне и прекограничне сарадње. Сутра, када стигне до кандидатског статуса (какав имају Хрватска, Македонија и Турска) биће јој доступна чак још три дела тог фонда ИПА-е – за регионални развој, развој људских ресурса и за рурални развој.

Са напредовањем ка ЕУ помоћ из европске касе вишеструко се повећава. Примера ради, Мађарска, са којом ми можемо да се поредимо због сличне величине и сличног броја становника, 2001. године, као званични кандидат, добијала је 250 милиона евра годишње, да би 2008. овој земљи, чланици ЕУ, стигла помоћ у износу од три и по милијарде евра из текућег европског буџета.

Чињеницу да унија знатно више помоћи даје тек када земља има кандидатски статус Трбовићева тумачи као „својеврстан парадокс”. „Та средства су нама, заправо, сада преко потребна како бисмо убрзали реформе и донели нове законе”, оцењује она.

Трбовићева, која је у време владе Зорана Ђинђића била на челу некадашњег Сектора за европске интеграције, мисли да „најважнији начин на који ми сада можемо да лобирамо у ЕУ јесте да сами више радимо код куће, на практичном, стручном делу процеса интеграције, и да, онда, ту поруку пренесемо Бриселу”.

„Тиме ће Србија политички притискати ЕУ да нас подржи и да као званични кандидат добијемо и више средстава, која су нам потребна за даље реформе”, додаје она.

С обзиром на то да су начини комуникације са људима који у Европи доносе одлуке постали „врло софистицирани”, неопходно је, како мисли наша саговорница, ангажовати једну професионалну агенцију која би, рецимо, слањем кварталних билтена или писањем блогова са причама о Србији, помогла да државе чланице ЕУ пожеле Србију „за својим столом”.

„То би земљу, отприлике, коштало око 200.000 евра. А, овде је реч о томе да ли ћемо имати 190 милиона евра годишње од ЕУ или ћемо добијати две, три милијарде, колико данас добијају наши суседи”, закључује Трбовићева.