Систем малих и великих фирми

У Србији треба најхитније преиспитати резултате приватизације. Радници су приватизацију прихватили, али су очекивали здраву приватизацију. Значи, ако је продата фирма радила са губицима, догодине не би требало да има још веће губитке. Али шта се дешава? Већински власник преузме фирму и она за годину дана има губитке не 10 одсто него 50 одсто веће од ранијих. Приватизација је, значи, неуспела и држава би, по мом мишљењу, морала хитно да реагује, да раскине уговор и тражи новог стратешког партнера. Јер то се не дешава нигде у свету да држава прода предузеће ономе ко ће уништити производњу. У Србији је изузетно много фирми доживело такву судбину: некада су радиле, продате су приватнику и брзо су престале с производњом. Како да држава на то не реагује?

Држава би под хитно требало да заузме став о томе каква права имају радници као мањински акционари. Обично је реч о 30 одсто акција. Међутим, и са толиким уделом у власништву радници немају могућност да утичу на одлуке пословодства. Напротив, многе одлуке пословодства супротне су интересима радника, јер у интересу радника је да раде. Али раднике нико ништа не пита. Тај удео у власништву можемо и овако представити: ако фирма има три зграде, једна је радничка. Запослени би требало да имају право да руководе том трећином. Али они немају никаква права. На свакој скупштини и на управном одбору већински власник доноси одлуке које њему одговарају.

Ево, у ГИК ,,1. мај” у Лапову десило се то да су од шест погона угашена три. Ми смо писали пријаву да већински власник није задржао континуитет производње на који је обавезан по уговору. Из агенције за приватизацију нико није дошао ни да види да ли је то тако. Послали су неку ревизорску кућу, а ми немамо поверења у те ревизорске куће, јер оне увек доносе решење да већински власник ради у складу са прописима. Тако је у већини фирми: већински власници максимално користе своје већинско право и раде што им је воља.

Радници у приватним фирмама учествују у подели губитака, али не и добитка. То се постиже на следећи начин. Већински власници имају више фирми, великих и малих, па у великој фирми остварују губитке, а у малој добитак. Претпоставља се да се средства из велике фирме преливају у малу. Зато смо ми у ГИК-у поднели пријаву против већинског власника, јер наш промет је ишао преко исто тако његових фирми ,,Војводинапут” Зрењанин и ,,Аутовојводина”. Ова друга фирма има шест радника и остварила је профит од 147 милиона динара. А ГИК ,,1. мај” тада радио са 60 одсто капацитета и исказао губитак од 70 милиона. је

Ми који смо блокирали пругу били смо свесни да наносимо штету железници. Јер железница је државна фирма, сви учествујемо у покривању њених губитака. Али радници ГИК-а су се нашли у тешкој ситуацији захваљујући одлукама државе. Ми смо кредитима које смо отплаћивали и својим радом подигли фирму, а кад је дошло време за приватизацију нико нас ништа није питао него нам је речено: 30 одсто је ваше, остало већинског власника. Нама је жао због губитака железнице, али нисмо ми из хира проводили дане на прузи на нула степени.

Неки протестују штрајкујући глађу. И код нас је у јуну 13 радника хтело да ступи у штрајк глађу. Штрајкачки одбор је рекао да то не подржава. Не желимо да оштетимо своје здравље. Ишли смо код колега у Крагујевац и у Рашку, да им кажемо да смо против њиховог штрајка глађу. Нисмо подржали ни Зорана Булатовића – зашто је себи одсекао прст? Ја сам с њим разговарао и он ми је рекао да док су протестовали нико није обраћао пажњу на њих. Онда је једна жена хтела да одсече прст па је Зоран њу предухитрио, да не би она то урадила, јер је самохрана мајка са троје деце.

Ми тражимо, дакле, да држава контролише како већински власник испуњава обавезе у приватном предузећу. Има ли икаквог смисла продати фирму ономе ко ће је уништити. Било би боље да је предузеће добило принудног управника који би покренуо производњу. И требало је на време раскинути купопродајни уговор, а не размишљати о томе кад је фирма већ дубоко у блату.

Радник ГИК ,,1. мај”, синдикални повереник Лапово