Шанса правосуђа да буде самостално

Угледни адвокат, иначе, бивши судија Илија Радуловић написао је текст под називом ,,Судија је несмењив” (,,Политика”, 5. јануара), али за своје ставове у тексту није навео озбиљне аргументе.

Текст почиње и завршава тврдњом да је повређен чл. 146 ст. 1 Устава Републике Србије, иако ову оцену не може дати нико осим Уставног суда Србије. Иницијативу за оцену уставности дела правосудних закона покренуло је Друштво судија Србије тако да је обавеза свих (па и аутора текста) да ту одлуку сачекају и по њој поступе јер су одлуке Уставног суда обавезујуће. Тако се ради у правној држави на коју се аутор текста позива.

Оно у чему се са цењеним колегом Радуловићем слажем је да судска власт мора бити независна у односну на друге две гране власти – законодавну и извршну.

Ако колега тврди да је судска власт пре започињања реформе правосуђа била самостална па због тога судије и друге носиоце правосудних функција није требало мењати онда он и ја неколико деценија уназад нисмо радили исти посао.

Постоје ретки примери да за носиоце правосудних функција нису изабрани часни носиоци тих функција (судије и тужиоци), али је већи број оних који су изабрани,а да су то заслужили. Од демократских промена 2000. године па до реформе 2009. правосуђе, међутим,није успело да самостално у оквиру својих редова раздвоји жито од кукоља. Напротив, из лажне солидарности и даље је у својим недрима неговало и штитило оне који су крали изборе, који су држали у фиокама незавршене предмете, долазили на посао и одлазили с посла кад хоће, понашали се бахато... Неки од њих ће нам и убудуће делити ,,правду”, на опште незадовољство грађана.

Према ранијим прописима носиоци правосудних функција нису могли бити ни дисциплински гоњени,а та могућност је предвиђена тек законом који је ступио на снагу 1. јануара2010, па су грађани добили прилику да на овај начин укажу на неправилност рада појединих носилаца правосудних функција. Одлуку о дисциплинској одговорности доносиће правосудни органи – Врховни савет судства и Уставни суд.

Према томе, правосуђе је први пут после 1945. године добило шансу да буде самостално и да створи генерације судија и тужилаца који ће бити поштовани у народу у чије име се и доносе пресуде. Да ли ће ту шансу искористити, време ће показати.

Аутор текста Илија Радуловић, судија у време владавине Јосипа Броза, био је један од ретких који се својом пресудом супротставио диктатури тадашње власти и то је упамћено и у литератури записано.Он због тога заслужује поштовање. Као жртва тадашњег времена, међутим, он нема права да пише оде судијама јер је та струка у последње две деценије урушила саму себе и треба јој помоћи да поново постане занимање број један као што је то у свим цивилизованим земљама.

адвокат, Нови Београд