Доследна одбрана Косова и Метохије

Упркос неким достигнућима у спољној политици у прошлој години, чињеница је да се неравноправан, у основи инфериоран положај Србије у односу на западни део међународне заједнице, није поправио. Затражено правно мишљење Сталног међународног суда правде у Хагу неће ту чињеницу променити. Више нико не околишава да истакне да ће то мишљење бити пре мешовито него једнозначно. Отворено питање Косова и Метохије вратиће се са терена права на терен политике. Нетачан је био став званичне политике да је пребацивањем питања Косова у поменути хашки суд оно престало да буде и политичко питање. Какво год било мишљење тог суда, једнострана сецесија покрајине Косова и Метохије остаће политичко питање par excellance и, као такво, мораће кад тад да се решава политичким средствима.

Година 2010. пружа календарску могућност да се Србија извуче из садашњег инфериорног и дефанзивног положаја. Она од испоручиоца треба да постане потражилац, а од стране која се стално оправдава и доказује да постане страна која захтева исправљање неправде и компензацију.

Прва претпоставка за то је да се отимање Косова и Метохије макар накнадно оквалификује као акт политичке агресије на нашу земљу. За њено намерно и неизазвано распарчавање не може се изрећи блажа квалификација а да то не убије истину. Неприродно и мазохистички је сводити ту агресију на разилажење у питању Косова. Избегавање званичне политике да попу каже поп, а бобу боб, лишава Србију офанзивних могућности за мобилисање међународног притиска на отимаче Косова и Метохије, а њих ослобађа политичке одговорности за учињено недело и олакшава им настављање притисака на Србију да чини нове уступке.

Друга претпоставка је измена редоследа приоритета спољне политике. Апсолутни приоритет сваке одговорне државне власти мора бити очување суверенитета и територијалне целовитости земље. Том апсолутном приоритету не може се претпоставити ниједан други приоритет, па ни улазак Србије у ЕУ. Инверзија тих приоритета шаље лошу поруку свету да одбрана и повратак Косова и Метохије у уставноправни поредак није Србији у првом плану и излаже је већим притисцима и условљавањима за чињење нових уступака за брже кретање ка чланству у ЕУ.

Трећа претпоставка је повлачење њеног пристанка на одвојени улазак Србије и Косова у ЕУ. Одвојени улазак Косова у ЕУ одговара његовим отимачима, али не и Србији. Њиме се на посредан начин санкционише извршена сецесија Косова, а Србија се са тим прећутно саглашава. За разлику од Косова, ЕУ није за Северни Кипар предвидела одвојени улазак, већ је у ЕУ ушао Кипар као такав. Разлог лежи у чињеници да ЕУ није признала једнострану сецесију Северног Кипра (признала ју је само Турска), па није желела ништа да прејудицира, док је слањем мисије Еулекса на Косово прејудицирала независност Косова. Пет чланица ЕУ које нису признале независност Косова учиниле су то ради заштите сопствених интереса. Званична политика Србије треба да ревидира свој став и инсистира на пријему у чланство у ЕУ по моделу Кипра, дакле са Косовом и Метохијом у њеном саставу.

Четврта претпоставка за успешнију борбу за одбрану и повратак отете јужне покрајине у ефективни састав Србије је упућивање јасног и недвосмисленог упозорења западном делу међународне заједнице, а посебно САД-у, да није на Србији да бира између Косова и ЕУ, већ је на кључним западним земљама да учине избор између Косова и Србије. Мора им се пријатељски предочити да би Србија, у случају да истрају на садашњем ставу у вези са Косовом и Метохијом, била за њих отуђена и да би је то принудило да се окрене алтернативној политици. Такво упозорење, учињено на отворен и јасан начин, помогло би тим земљама да избегну грешку и испоље више слуха за виталне државне и националне интересе Србије, ако желе да је задрже у својој орбити. Само свест да су направиле лошу рачуницу и да таквим кораком могу више изгубити него добити, може их нагнати на преиспитивање садашњег негативног става у вези са Косовом. То што високи званичници тих земаља тврде да је независност Косова свршена ствар и да се не може мењати није разлог за песимизам. Чињеница је да су те исте земље у прошлом веку, када су се увериле да им је расходна страна већа од приходне, одустале од признања независности Курдистана и Слободне територије Трста, што говори да коперникански обрт њихове политике и у вези са Косовом није немогућ.

Дугогодишњи дипломата, министар спољних послова СРЈ