Dosledna odbrana Kosova i Metohije

Uprkos nekim dostignućima u spoljnoj politici u prošloj godini, činjenica je da se neravnopravan, u osnovi inferioran položaj Srbije u odnosu na zapadni deo međunarodne zajednice, nije popravio. Zatraženo pravno mišljenje Stalnog međunarodnog suda pravde u Hagu neće tu činjenicu promeniti. Više niko ne okolišava da istakne da će to mišljenje biti pre mešovito nego jednoznačno. Otvoreno pitanje Kosova i Metohije vratiće se sa terena prava na teren politike. Netačan je bio stav zvanične politike da je prebacivanjem pitanja Kosova u pomenuti haški sud ono prestalo da bude i političko pitanje. Kakvo god bilo mišljenje tog suda, jednostrana secesija pokrajine Kosova i Metohije ostaće političko pitanje par excellance i, kao takvo, moraće kad tad da se rešava političkim sredstvima.

Godina 2010. pruža kalendarsku mogućnost da se Srbija izvuče iz sadašnjeg inferiornog i defanzivnog položaja. Ona od isporučioca treba da postane potražilac, a od strane koja se stalno opravdava i dokazuje da postane strana koja zahteva ispravljanje nepravde i kompenzaciju.

Prva pretpostavka za to je da se otimanje Kosova i Metohije makar naknadno okvalifikuje kao akt političke agresije na našu zemlju. Za njeno namerno i neizazvano rasparčavanje ne može se izreći blaža kvalifikacija a da to ne ubije istinu. Neprirodno i mazohistički je svoditi tu agresiju na razilaženje u pitanju Kosova. Izbegavanje zvanične politike da popu kaže pop, a bobu bob, lišava Srbiju ofanzivnih mogućnosti za mobilisanje međunarodnog pritiska na otimače Kosova i Metohije, a njih oslobađa političke odgovornosti za učinjeno nedelo i olakšava im nastavljanje pritisaka na Srbiju da čini nove ustupke.

Druga pretpostavka je izmena redosleda prioriteta spoljne politike. Apsolutni prioritet svake odgovorne državne vlasti mora biti očuvanje suvereniteta i teritorijalne celovitosti zemlje. Tom apsolutnom prioritetu ne može se pretpostaviti nijedan drugi prioritet, pa ni ulazak Srbije u EU. Inverzija tih prioriteta šalje lošu poruku svetu da odbrana i povratak Kosova i Metohije u ustavnopravni poredak nije Srbiji u prvom planu i izlaže je većim pritiscima i uslovljavanjima za činjenje novih ustupaka za brže kretanje ka članstvu u EU.

Treća pretpostavka je povlačenje njenog pristanka na odvojeni ulazak Srbije i Kosova u EU. Odvojeni ulazak Kosova u EU odgovara njegovim otimačima, ali ne i Srbiji. Njime se na posredan način sankcioniše izvršena secesija Kosova, a Srbija se sa tim prećutno saglašava. Za razliku od Kosova, EU nije za Severni Kipar predvidela odvojeni ulazak, već je u EU ušao Kipar kao takav. Razlog leži u činjenici da EU nije priznala jednostranu secesiju Severnog Kipra (priznala ju je samo Turska), pa nije želela ništa da prejudicira, dok je slanjem misije Euleksa na Kosovo prejudicirala nezavisnost Kosova. Pet članica EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova učinile su to radi zaštite sopstvenih interesa. Zvanična politika Srbije treba da revidira svoj stav i insistira na prijemu u članstvo u EU po modelu Kipra, dakle sa Kosovom i Metohijom u njenom sastavu.

Četvrta pretpostavka za uspešniju borbu za odbranu i povratak otete južne pokrajine u efektivni sastav Srbije je upućivanje jasnog i nedvosmislenog upozorenja zapadnom delu međunarodne zajednice, a posebno SAD-u, da nije na Srbiji da bira između Kosova i EU, već je na ključnim zapadnim zemljama da učine izbor između Kosova i Srbije. Mora im se prijateljski predočiti da bi Srbija, u slučaju da istraju na sadašnjem stavu u vezi sa Kosovom i Metohijom, bila za njih otuđena i da bi je to prinudilo da se okrene alternativnoj politici. Takvo upozorenje, učinjeno na otvoren i jasan način, pomoglo bi tim zemljama da izbegnu grešku i ispolje više sluha za vitalne državne i nacionalne interese Srbije, ako žele da je zadrže u svojoj orbiti. Samo svest da su napravile lošu računicu i da takvim korakom mogu više izgubiti nego dobiti, može ih nagnati na preispitivanje sadašnjeg negativnog stava u vezi sa Kosovom. To što visoki zvaničnici tih zemalja tvrde da je nezavisnost Kosova svršena stvar i da se ne može menjati nije razlog za pesimizam. Činjenica je da su te iste zemlje u prošlom veku, kada su se uverile da im je rashodna strana veća od prihodne, odustale od priznanja nezavisnosti Kurdistana i Slobodne teritorije Trsta, što govori da kopernikanski obrt njihove politike i u vezi sa Kosovom nije nemoguć.

Dugogodišnji diplomata, ministar spoljnih poslova SRJ