ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ

Када је пре 94 године први српски историчар религија Веселин Чајкановић, говорећи о квалитету духовног живота којим се живи у Србији, рекао да: "када се сабере све, ми имамо не праву религију него сујеверје" не намеравајући је направио идеалан увод за ово кратко разматрање сујеверја. Ма колико сматрали овај Чајкановићев став претераним и за време када је настао, он ипак у одређеној мери осликава стање ствари како тада тако и данас, након једног века. Сујеверје је ту, међу нама. Има га и у Цркви и  ван ње. Ова древна пратиља човечанства позната по својој недискриминаторности – пошто поробљава људе различитог нивоа образовања, интелигенције, социјалног порекла, националности и религијског опредељења – и данас узима свој данак као што је то чинила и  током протеклих столећа.

Ако, пак, покушамо да дефинишемо сујеверје, јер оно је ипак кључни појам овога текста, наћи ћемо се не пред малим проблемом. Свако дефинисање сујеверја директно израста из начина на који живимо и мислимо веру. Оно је, најкраће речено, погрешна врста вере, погрешан начин веровања, једна магијска религиозност. Религиозност која претпоставља ирационално уверење да одређени објекти и поступци (ритуалне радње) посебним магијским моћима које поседују или изазивају утичу на људске животе. Суштинска одлика оваквих уверења, а у томе је основна разлика између вере и сујеверја, почива у томе да њима лични Бог или није потребан или је његово присуство од секундарног значаја. Сујеверје је, због тога, статично а вера динамична. Оно поседује а вера бива у односу. Сујеверје се ослања на технике надмудривања и умилостивљења а вера са поверењем одговара на Божије љубавно откривење.

Сви знамо да чак и оно што, по преимућству, припада уређеном свету вере може понекад склизнути у хаотични свет сујеверице. Видимо наше суграђане који са крајњом озбиљношћу верују у моћ сакралних амајлија разних врста које штите саме од себе оне који их носе као и у то да редослед религијских радњи које чине и њихов број директно утичу на духовни напредак оних који у њима учествују.

Овакви поступци код просвећених људи обично изазивају згражавање а у круговима теолога немилосрдну критику. Запитајмо се ипак да ли свака врста сујеверја, на крају, обавезно мора да одведе у ћорсокак?

На првом месту ваља знати – сујеверје је неизбежни пратилац људског постојања и могућа странпутица духовног живота сваког од нас. Порекло сујеверја је сложено и слојевито: оно нас не вреба само из фолклора и усменог предања. Корење му је поринуто у самим дубинама људске психе. Мишљење Владете Јеротића о сапостојању три типа религијског начина постојања у сваком човеку: паганског (који је по дефиницији сујеверан), старозаветног и новозаветног (који то могу али не морају бити) може послужити при објашњавању и разрешавању дубоке и жилаве везаности не само Срба него и других народа за сујеверне форме религиозног живота. Прави и потпуни верски живот би у том случају подразумевао превазилажење и интеграцију старијих религијских слојева и њима одговарајућег понашања у савршени и слободни однос човека и Бога.

Ако тако гледамо на ствари онда за нас неки акт сујеверја престаје да има свој смисао, своју истину у њему самом. Његова истина почиње да бива негде другде – у ономе шта тај чин наговештава, шта са нестрпљењем прижељкује. Погледајмо то на конкретним примерима. Веровање у чаробну моћ, у магијско дејство предмета може да се тумачи и на један другачији начин – као жеља да се доживи богојавна и спасоносна функција Божијег света, да се превазиђе јалови спиритуализам који заборавља да је човеку потребно и тело спасења.

Са друге стране, сујеверна лојалност и оданост ритуалним радњама којима се призивају срећа, успех, избављење или избегавају невоље ма колико саме каткад биле смешне и наивне, ако их сагледамо другачијим очима, одједном постају сасвим озбиљне и дубоко трагичне. Човек не прибегава ритуалима случајно – он је биће саздано за култни живот и ритуалне радње. Homo religiosus је пре свега молитељ. Зато не треба да нас збуњује што дубока људска потреба за богослужбеним односом са Светим, за личним, обредним, суретом са Богом, па и за интервенцијама у сопствену судбину понекад добија и овакве, непримерене, хаљине сујеверја.

Не треба губити из вида да и оно што данас називамо сујеверјем, и што то у сваком случају и јесте, ипак на крају може да буде преусмерено и исправљено. Свака врста верског динамизма представља израз живота и кретања. А животу који се креће понекад недостаје само мало: добра воља и путокази.

Професор Богословског факултета