„Наранџасти“ за заборав

Предизборне активности у Украјини су окончане. Осамнаест председничких кандидата рекли су шта су имали. Прогностичари и аналитичари такође. Чека се одлука бирача. Један закључак је, међутим, заједнички: „наранџаста револуција“ дефинитивно одлази у заборав. Или, како се некада говорило – „појела је саму себе“.

Када у недељу крене ка биралиштима, већина Украјинаца ће се, вероватно са сетом, питати – шта су, уопште, радили на прелому између 2004. и 2005. године, шта су тражили, у шта су, и коме, веровали... А тих зимских дана као да су се сви житељи бивше совјетске републике сјатили у престоницу Кијев. Једни да би подржали „наранџасту револуцију“ и њене главне протагонисте Виктора Јушченка и Јулију Тимошенко, други да би стали иза Виктора Јануковича и сачували „кучмизам“ (израз скован према имену бившег председника Леонида Кучме) под којим су до тада живели.

Како сада ствари стоје, мало је Украјинаца који желе да се врате пет година уназад, у време када су у њих били уперени погледи целе Европе. Револуционарни ентузијазам ишчилео је пред сазнањем да им даља судбина не зависи од њих самих, или елите која их води, већ од светских финансијских моћника – пре свега од благонаклоности Међународног монетарног фонда. Украјинци су свесни и чињенице да су, управо тим поводом, у недељно одлучивање уплетени многи „са стране“. Нема моћника ни на западу ни на истоку нашег континента спремног да судбину педесетомилионске земље тек тако препусте њеним житељима.

Судећи према резултатима испитивања јавног мњења, могло би се рећи да су недељни избори у Украјини чисто бацање пара. Али – нису. Наиме, нема сумње да су Тимошенкова и Јанукович дефинитивно фаворити и да ће управо они проћи у други изборни круг. Али зато ће судбина осталих „тркача“, тачније њихов (не)успех и распоред на табели и те како одређивати ко ће се којем јату приклонити у другом кругу.   

Неприкосновени кормилар својевремених „наранџастих дешавања“ и садашњи председник, Виктор Јушченко је одавно прокоцкао сопствене шансе да опстане на челу земље. Али опасно би било рећи да је одиграо све адуте које је имао. Његов статус, и углед који уз то иде, неће бити занемариви фактори приликом коначног одлучивања између Тимошенкове и Јануковича. Он би, иако губитник, могао да буде стожер око којег ће се окупити мали играчи. А у ситуацији у којој ни Јанукович ни Тимошенкова немају јасну подршку неопходних 50 одсто бирача, приклањање овакве групе једној или другој страни могло би да буде одлучујуће.

Важан фактор у предстојећем изборном процесу су и све учесталије најаве могућег нарушавања правила игре. У том смислу и Јанукович и Тимошенкова су већ исказали одређене међусобне сумње. Ако се има у виду да се „наранџаста револуција“ 2004–2005. разгорела управо на оптужбама због фалсификовања изборних резултата, лако је могуће да се иста технологија примени и пет година касније. Сумњу изазива, између осталог, и изразито висок проценат пријављених гласача (према неким изворима, преко 10 одсто) који су затражили да своје бирачко право уместо на званичним биралиштима изразе у сопственим домовима. Под сумњом су чак и лекари за које се тврди да су већ „наштимовали“ исход гласања по болницама.

Зато и не чуди то што, према најновијим истраживањима, већина Украјинаца, њих чак 67,6 одсто, верује да ће током предстојећих избора бити покушаја фалсификовања резултата. Када је, међутим, реч о могућности да се незаконит утицај на ток гласања одрази и на крајњи резултат избора, 42,5 одсто упитаних сматра да се то неће догодити. Уз то, свега 13,8 испитаних верује да ће недељно гласање за новог шефа државе проћи поштено.

Додајмо на крају речи Леонида Кравчука, првог председника независне Украјине: „Стварност коју смо имали протеклих пет година није била добра. Нисам ни сањао да живот може да буде тако горак, тако разочаравајући за милионе људи. Нови председник дужан је да те муке прекрати.“

---------------------------------------------

Продаја гласова преко Интернета

Неколико дана пред изборе на украјинским интернет страницама појавили су се огласи у којима поједини грађани нуде своје гласове – на продају. Цена и није тако висока. Креће се између 300 и 500 гривни (40 до 60 америчких долара) по гласу.  Један од „понуђача“ пише:  „Не верујем у украјинску демократију и зато продајем свој глас.“ Дотични додаје и да је спреман да заинтересованима обезбеди гласове још најмање десетак истомишљеника. Своју спремност да гласа за паре изнео је и један житељ Кијева који такође тврди да, поред свог, може да обезбеди још гласова –  два у престоници и један у Белој Цркви.