Потребна велика коалиција

Већинско расположење грађана за европске интеграције обавезује не само актуелно државно руководство већ и лидере оних опозиционих странака чије чланство и симпатизери имају исти циљ – да без одлагања направе договор и прекомпонују садашњу политичку сцену. То је једино могуће постићи што скоријим превременим парламентарним изборима и формирањем таквог парламента који би имао натпросечну посланичку већину, ослобођену уцена малих политичких странака, често највећих кочничара у реализацији управо оне политике коју тражи већи део бирачког тела. Инсистирањем на пуном мандату актуелне владе, до редовних избора дошло би у веома незгодном тренутку када ће бити потребна највећа активност у финализовању оног што морамо завршити у сређивању сопственог дворишта.

Европске интеграције су неспорно константа у политици Демократске странке. С малим варијацијама, и Српска напредна странка је на истој таласној дужини (Т. Николић: „Тадићева политика добра али се не спроводи”). Испитивања јавног мњења указују, а политички аналитичари својим проценама потврђују, да би управо ове две странке, уколико би се избори одржали у што краћем року, добиле чак двотрећинску подршку бирачког тела. Озбиљност задатака пред којима се налази држава у стварању услова за пуноправно чланство у ЕУ и искушења која ће се несумњиво појављивати на том путу, указују на потребу да управо ове две странке, уместо два, формирају један постизборни коалициони блок.

Реализацијом таквог сценарија, за што ће бити потребна велика толеранција и осећај одговорности руководстава две партије, уз одлагање решавања оних питања о којима се сада не могу договорити а која се директно не тичу реализације основног стратешког циља (ЕУ), међународној заједници би послали снажан сигнал да Србија заиста ради на остварењу онога за шта се декларише.

На унутрашњем плану, поред ослобађања од уцењивачког понашања минорних странака као коалиционих партнера, које највише штети управо већем коалиционом партнеру, формирање компетентне владе некомпромитованих стручних људи и бољом организацијом запуштене државе, створили би се услови и за ефикасно и бескомпромисно решавање и других проблема са којима се суочава садашња власт и држава у целини.

Критичари оваквог политичког сценарија који је, уверен сам, реално могућ, могли би да га квалификују као утопију или можда као политичку творевину која не би могла успешно да функционише. Питање је, међутим, да ли имају ваљане аргументе за настављање садашњег стања или пак за поновно стварање два супротстављена политичка блока само из ината, дакле власти и опозиције, без обзира на то ко би где био од поменуте две странке, у условима сличних политичких опредељења, посебно у односу на ЕУ.

Магична 2014, као година могућег остварења постављеног циља, година коју, истина незванично, наговештавају и неки представници држава ЕУ, веома је близу. Политичари немају времена за испразна политичка надмудривања. Ако нема другог реалнијег унутрашњег политичког сценарија за успех онога што већина грађана хоће када је у питању чланство у ЕУ, какву би то већу штету од користи могла имати и та, условно речено, ,,демократска диктатура” која би била успостављена по најстрожим демократским принципима а на изборима била референдумски (без формалног референдума) прихваћена? Србији никад није била потребнија ,,велика коалиција” чега су, надам се, и политичари свесни.

Амбасадор у пензији