Наклон под прописаним углом

Да ли вам се некада догодило да хоћете да се рукујете са неким Јапанцем и да вам, уместо пружене руке, узврати – наклоном?

Када је крајем протекле године амерички председник Барак Обама боравио у Токију пружио је руку и дубоко се наклонио јапанском цару Акихиту, због чега су му многи критичари у домовини замерили рекавши да се улагивао, пише „Јапан тајмс”.

Можда су вам били упућени презриви погледи када сте на јавном месту издували нос или када сте заронили свој пешкир у воду топлог купатила, а да при том нисте ни били свесни да кршите друштвена правила.

Многа јапанска правила лепог понашања могу да збуне странце, али она су од кључног значаја за староседеоце јер њихово познавање и поштовање значи да су прихватили културу Земље излазећег сунца.

Да бисте се свакодневно лепо понашали у Јапану свуда су постављене поруке и упозорења у вези са примећеним антидруштвеним понашањем. Тако се онима који као превозно средство користе возове саветује да не заузимају више од једног седишта и препоручује да се уздржавају од разговора преко мобилних телефона и пуштања гласне музике.

У већини „онсена” (топлих купатила) забрањени су купаћи костими, а гостима се саветује да се истуширају пре уласка у каду. У случају мешовитог купатила упозорење гласи – не буљите у друге и не размећите се и не приказујте се пред људима.

Међутим, за многа друштвена правила не постоје писана упозорења, па се од странаца очекује да уче посматрајући и, наравно, на својим грешкама.

Само баратање штапићима за јело право је минско поље и доводи до тешких гафова.

Упутство које је сачинила академија ЈАЛ (Јапан ерлајнз), формирана да би пословне људе научила правилима понашања, налаже својим корисницима да прво „штапиће држе хоризонтално и полако их раздвајају изнад својих колена”.

У књизи „Приказ јапанског лепог понашања на енглеском” саветује се да се на штапиће никада не набадају комади хране, нити да се они додају са једних на друге штапиће. Такође се истиче да штапићи не смеју да се забадају у храну у посуди тако да им крајеви штрче нагоре, а све због тога што се тај поступак доводи у везу са мртвима и храном за њихово последње путовање.

Немојте да вам падне на памет да лижете штапиће или да њима машете изнад хране док се премишљате шта да једете или док разговарате – у водичу стоји да је то строго забрањено.

Клањање такође спада у основни обичај, а степен под којим треба да се сагнете зависи од прилике.

Академија ЈАЛ објашњава да је наклон под углом од 45 степени уобичајен приликом сусрета са неком супериорном особом, када исказујете захвалност или се извињавате. Биће довољно да се наклоните 30 степени када дочекујете посетиоце или се са неким упознајете, док је 15 степени задовољавајуће за неформални поздрав у ходнику.

Остали савети који могу да се нађу у овом приручнику односе се на разговоре који треба да буду кратки приликом упознавања и на посете, па се каже да не треба завиривати у туђе ормане, полице и остале приватне делове нечијег стана. Ово последње ипак није карактеристично само за јапанску културу.

Поред друштвених правила понашања на формалним вечерама и религиозним церемонијама, одрасли гаје обичај давања поклона, који је за многе у Јапану права ноћна мора. Гастрономски специјалитети, слаткиши или алкохол могу да се поклањају рођацима или колегама на преласку једног у друго годишње доба или у некој посебној прилици. Дата су и нека неформална упутства о томе колико новца треба потрошити на прве поклоне у зависности од тога колико је прималац значајан, а затим и на поклоне којима се узвраћа нечија пажња.

Давање поклона не представља увек само гест захвалности или пажње јер може да буде повезан са подмићивањем, сматра Кетрин Руп са универзитета Јејл.

„Не само да Јапанци посвећују много времена, бриге и новца на давање поклона, већ оно представља основни део механизма макроекономије”, написала је Руп у својој књизи „Давање поклона у Јапану”.

Овде она указује на суптилне нијансе које у себи носе лични поклони шефовима или лекарима или дарови које привредници дају бирократама или политичарима и на тај начин могу да убеде примаоца да се понаша у корист дародавца.

Као и у другим земљама, јапанска друштвена правила „леже негде између савести или самоизражавања и закона”, сматра Исао Кумакура,

професор универзитета у пензији који ради на истраживачком институту Националног музеја етнологије у Осаки.

„Чак и ако сте сами, постоји осећај да вас неко негде можда посматра”, а такво осећање посебно је јако и изражено код Јапанаца, написао је Кумакура у књизи „Пристојно понашање”.

Он сматра да јапанска правила понашања корене имају у ритуалима церемонијалног испијања чаја, борилачких спортова и креативних уметности, мада су ти обичаји били искључиво за вишу класу, све док Јапан средином 19. века своја врата није отворио Западу.

Да би били префињени у очима Западњака, трговачки центри као што су Токио, Јокохама и Осака, установили су регионалне законе који су наметали правила понашања између самураја и обичног света, пише Кумакура.

На основу ових закона, мушкарцима је било забрањено да обављају малу нужду на јавним местима, а радницима да шетају наги у јавним купатилима носећи одећу у рукама, што је било уобичајено јер нису хтели да се пресвуку у чисте ствари пре него што се окупају после целодневног рада, објашњава Кумакура.

Данас, у модерна времена, упутства и приручници за лепо понашање више се усредсређују на пословне ситуације него на понашање у кући или у друштву.