Банка развоја или спаса

У развојној банци требало би да буде само онолико кредита колико има пара, сматра гувернер Радован Јелашић. Јер, када држава жели да помогне (као што то чини сада субвенционисаним кредитирањем), она то може да уради и без развојне банке, уверен је први човек централне банке.

Као супервизор, додуше, сматра да би за Србију било добро да има државну развојну банку која не би примала депозите, нити би директно радила са клијентима, него искључиво преко пословних банака. То подразумева да би та институција морала да буде развојна државна банка 21. а не 19. века која „дели паре из буџета и шаком и капом”.

Предавач Банкарске академије Ана Јоловић открива недостатке оснивања такве институције. Искуство показује да су развојне банке, по правилу, нискоефикасне:

– У случају формирања развојне банке у власништву државе, намеће се озбиљно питање висине плате руководства, а тиме и квалификованог кадра који ће руководити банком. Лимитиране плате у државном сектору остављају избор између две опције, ангажовање мање квалификованог или мање искусног кадра или кршење, односно промену закона. Осим тога, јавност је врло осетљива на висине плата државних службеника, посебно у финансијском сектору – каже она.

Проблем не би настао само на нивоу трошкова, додаје, већ би се отворила питања одговорности и надлежности , као и конкуренција међу државним институцијама.

– Ако претпоставимо да би та банка финансирала мала и средња предузећа која чине највећи део наше привреде, она би постала директан и нелојалан конкурент комерцијалног банкарства. Таква банка не би била вођена профитом као основним циљем, па би утицај политике или интересна сфера вероватно били високи. Зашто би грађани из буџета финансирали губитке и нелојалну конкуренцију? – пита се наш саговорник.

Оснивање развојне банке био би државни пројекат, од којег би корист имали одређени играчи на тржишту, док би трошкове сносили сви – упозорава Јоловић.

– У случају да банка финансира развојне пројекте који се искључиво односе на инфраструктуру, локални и регионални развој, требало би имати у виду да се не ради о стандардним банкарским производима. Као пример можемо замислити државну развојну банку која финансира неки коридор, а потом сама себи враћа новац умањен за провизије и трошкове развојне банке – наводи наша саговорница.

Она додаје да је чињеница да се поједини заговорници те идеје позивају на постојање сличних институција у свету, али да се мора имати у виду да су ове институције основане (на пример немачка KfWбанка) после Другог светског рата ради обнове ратом разрушене земље. Осим тога, напомиње Јоловић, то више нису националне развојне банке, већ институције које послују по тржишним принципима и средства све више прикупљају на међународним финансијским тржиштима. Свако поређење српске развојне банке са њима је, у најмању руку, неприкладно, објашњава.

Идеје о формирањусрпске развојне банке крећу се у распону од поновног оживљавања једне од четири велике банке у стечају, преко Фонда за развој, до банака у већинском државном власништву.

Економиста Мирослав Здравковић сматра да у случају Србије то не би била развојна, већ спасилачка банка, јер се удео лоших кредита повећава, што представља мач са две оштрице кад је реч и о банкама и о корисницима кредита.

– Уколико би Министарство финансија могло да нађе спољног кредитора (Норвешку, Кину, Немачку, Либију…) који би одобрио кредит од, рецимо, четири милијарде евра (по каматној стопи од три до пет одсто на пет до десетгодина), моглоби и да крене са финансијским спасавањем производних предузећа. Том свотом новца би се откупили готово сви кредити одобрени прерађивачкој индустрији. Банке би смањиле свој финансијски ризик, а привреда би дошла до „свежег ваздуха”.

Притисак да се радници отпуштају како би предузећа могла да одговоре на своје финансијске обавезе био би смањен – наводи Здравковић.

Б. Думић
А. Николић