Нови концепт старе војске

Много је вербалне муниције потрошено последњих година да се објасне суштина и домети цивилне контроле војске.

Резултата у преображају матичне војске било је или није – у зависности од диоптрије кроз коју се посматра однос државе према оружаној сили, од односа политичких снага, међурепубличког баланса, захтева спољних ментора...

Актуелна војна гарнитура данас с муком прелама своје кључне одлуке. Уливали су поверење кораци Mинистарства одбране на подизању одговорности, од нивоа карауле до кабинета министра. Уочено је одређено завођење реда. Истовремено је приметна и зебња због честих трагичних догађаја и проливања крви младића, један очит раскорак између кабинетских саопштења и сурове војничке стварности.

Широк је спектар војних проблема и дилема у новонасталој државно-статусној позицији Србије и њене војске.

Прва од тих дилема је из домена тзв. људских ресурса: какви ће бити официри (и подофицири) нове војске, шта им се спрема као професионални оквир у долазећој концепцијски новој армији? Ко ће им бити узори, на чијим делима ће се образовати, хоће ли поред софтвера, скенера и симулатора у образовном процесу бити места за историју и борбени морал, и у ком контексту? Колико ће још отплаћивати дугове и носити бреме историјских промашаја својих предака?

Затим, како ће нови квалитет официра Војске Србије (Српске војске) дефинисати међународни захтеви и вазалска понизност према свему што доносе атлантски ветрови, а колико национална припадност и дух традиције и простора, ако је остало ишта у овом обесмишљавању аутентичности отаџбинске војске.

Хоће ли у новој војсци обећаног дигнитета официр бити и даље само једна персонална картица с којом ће обесни команданти моћи да раде шта хоће? Да ломе личности и гуше креативност, а да истовремено промовишу вредности недостојне озбиљне државе. У вези с тим треба се запитати: зар није Павковићева "посткумановска сага" само метафора стида једне професије?

Чињеница је и да се највећи део државног буџета дат војсци троши кроз надлежност сектора за материјалне ресурсе. Лаичким приступом претходних гарнитура имали смо у овом делу Mинистарства одбране – кроз које се као и у свакој другој војсци преплићу интереси формалних и неформалних група, лобија, лифераната и политике – много ружних афера, промашаја и штета.

Огромне количине војне технике проглашене вишком стављају овај сектор на кључни испит. Не само у смислу законите продаје него и брзине, експедитивности и доброг пословног рефлекса, а све с циљем да се десетине милиона евра упумпају у празну војну касу.

О вишковима војних некретнина држава ће да мудрује, убеђујући своје униформисане припаднике да ће им решити главне проблеме егзистенције само кад распрода сувишне хангаре и давно напуштене касарне. Кад ће то почети и којим темпом питаће се више републичких инстанци и, нарочито, министар финансија. Али, неспорно је да је у тог човека упрто више погледа из војске него у министра одбране и целу генералску гарнитуру.

Једна од војних дилема, јавности вероватно најзанимљивија, биће и именовање новог начелника Генералштаба. У хаотичној друштвеној атмосфери преиспитивања сваке државне одлуке, кадровског поготка или промашаја, партијске наклоности и сл., указ о првом војнику Србије биће прилика за одмеравање мишљења разних калибара.

Постоје ли критеријуми за то место – питање је од јавног значаја. Како су, на пример, Панић, Перишић, Ојданић, Павковић, Крга, Паскаш и Јокић, од 1992. до недавно, бирани на ту дужност? По командантској харизми, стратешком нерву, ратним заслугама или политичкој подобности? Која инстанца их је предлагала, а која именовала? Ко ће ове војно-реформске 2006. предложити кандидата за начелника ГШ – влада, Министарство одбране, председник државе, политичка партија – коалиција или, можда, неко споља?

И шта је, у ствари, прави интерес Србије у овом случају? Генерал, истински командант, који војску очишћену од логистике, школства, финансија и других споредних послова треба да научи врхунској обуци као основном параметру бодовања спремности сваке војске? Или генерал реформских манира, читач и тумач бриселских и осталих захтева, без одговарајућег, рецимо, командантског искуства?

Случајно или не, ова пројекција се умногоме поклапа с вредносним оквирима генерала који се помињу као најозбиљнији кандидати за место начелника. Имена овде нису толико важна, колико ће и избором једног од њих бити јасно шта Србија хоће од своје војске.