Novi koncept stare vojske

Mnogo je verbalne municije potrošeno poslednjih godina da se objasne suština i dometi civilne kontrole vojske.

Rezultata u preobražaju matične vojske bilo je ili nije – u zavisnosti od dioptrije kroz koju se posmatra odnos države prema oružanoj sili, od odnosa političkih snaga, međurepubličkog balansa, zahteva spoljnih mentora...

Aktuelna vojna garnitura danas s mukom prelama svoje ključne odluke. Ulivali su poverenje koraci Ministarstva odbrane na podizanju odgovornosti, od nivoa karaule do kabineta ministra. Uočeno je određeno zavođenje reda. Istovremeno je primetna i zebnja zbog čestih tragičnih događaja i prolivanja krvi mladića, jedan očit raskorak između kabinetskih saopštenja i surove vojničke stvarnosti.

Širok je spektar vojnih problema i dilema u novonastaloj državno-statusnoj poziciji Srbije i njene vojske.

Prva od tih dilema je iz domena tzv. ljudskih resursa: kakvi će biti oficiri (i podoficiri) nove vojske, šta im se sprema kao profesionalni okvir u dolazećoj koncepcijski novoj armiji? Ko će im biti uzori, na čijim delima će se obrazovati, hoće li pored softvera, skenera i simulatora u obrazovnom procesu biti mesta za istoriju i borbeni moral, i u kom kontekstu? Koliko će još otplaćivati dugove i nositi breme istorijskih promašaja svojih predaka?

Zatim, kako će novi kvalitet oficira Vojske Srbije (Srpske vojske) definisati međunarodni zahtevi i vazalska poniznost prema svemu što donose atlantski vetrovi, a koliko nacionalna pripadnost i duh tradicije i prostora, ako je ostalo išta u ovom obesmišljavanju autentičnosti otadžbinske vojske.

Hoće li u novoj vojsci obećanog digniteta oficir biti i dalje samo jedna personalna kartica s kojom će obesni komandanti moći da rade šta hoće? Da lome ličnosti i guše kreativnost, a da istovremeno promovišu vrednosti nedostojne ozbiljne države. U vezi s tim treba se zapitati: zar nije Pavkovićeva "postkumanovska saga" samo metafora stida jedne profesije?

Činjenica je i da se najveći deo državnog budžeta dat vojsci troši kroz nadležnost sektora za materijalne resurse. Laičkim pristupom prethodnih garnitura imali smo u ovom delu Ministarstva odbrane – kroz koje se kao i u svakoj drugoj vojsci prepliću interesi formalnih i neformalnih grupa, lobija, liferanata i politike – mnogo ružnih afera, promašaja i šteta.

Ogromne količine vojne tehnike proglašene viškom stavljaju ovaj sektor na ključni ispit. Ne samo u smislu zakonite prodaje nego i brzine, ekspeditivnosti i dobrog poslovnog refleksa, a sve s ciljem da se desetine miliona evra upumpaju u praznu vojnu kasu.

O viškovima vojnih nekretnina država će da mudruje, ubeđujući svoje uniformisane pripadnike da će im rešiti glavne probleme egzistencije samo kad rasproda suvišne hangare i davno napuštene kasarne. Kad će to početi i kojim tempom pitaće se više republičkih instanci i, naročito, ministar finansija. Ali, nesporno je da je u tog čoveka uprto više pogleda iz vojske nego u ministra odbrane i celu generalsku garnituru.

Jedna od vojnih dilema, javnosti verovatno najzanimljivija, biće i imenovanje novog načelnika Generalštaba. U haotičnoj društvenoj atmosferi preispitivanja svake državne odluke, kadrovskog pogotka ili promašaja, partijske naklonosti i sl., ukaz o prvom vojniku Srbije biće prilika za odmeravanje mišljenja raznih kalibara.

Postoje li kriterijumi za to mesto – pitanje je od javnog značaja. Kako su, na primer, Panić, Perišić, Ojdanić, Pavković, Krga, Paskaš i Jokić, od 1992. do nedavno, birani na tu dužnost? Po komandantskoj harizmi, strateškom nervu, ratnim zaslugama ili političkoj podobnosti? Koja instanca ih je predlagala, a koja imenovala? Ko će ove vojno-reformske 2006. predložiti kandidata za načelnika GŠ – vlada, Ministarstvo odbrane, predsednik države, politička partija – koalicija ili, možda, neko spolja?

I šta je, u stvari, pravi interes Srbije u ovom slučaju? General, istinski komandant, koji vojsku očišćenu od logistike, školstva, finansija i drugih sporednih poslova treba da nauči vrhunskoj obuci kao osnovnom parametru bodovanja spremnosti svake vojske? Ili general reformskih manira, čitač i tumač briselskih i ostalih zahteva, bez odgovarajućeg, recimo, komandantskog iskustva?

Slučajno ili ne, ova projekcija se umnogome poklapa s vrednosnim okvirima generala koji se pominju kao najozbiljniji kandidati za mesto načelnika. Imena ovde nisu toliko važna, koliko će i izborom jednog od njih biti jasno šta Srbija hoće od svoje vojske.