Навијачи из Брисела и Москве

Ако је први круг украјинских председничких избора (одржан протеклог викенда), углавном, прошао без уплитања великих играча са међународне сцене, тешко је поверовати да ће тако остати и до новог гласања, заказаног за 7. фебруар. Главна битка тек се распламсава. У њој су се, према очекивањима, нашли Виктор Јанукович и Јулија Тимошенко, два искусна играча, који су у протеклих пет година прошли кроз све вртлоге политичког живота „наранџасте Украјине“. Свако на свој начин.

И док ће у наредне две недеље локална украјинска тема бити: ко ће се од „16 губитника“ (у изборима је учествовало 18 кандидата) којем јату приклонити, ван граница бивше совјетске републике праве се далеко озбиљније рачунице. Јер, са нешто испод педесет милиона житеља, другој по величини територији смештеној у самом центру Старог континента и војном моћи за поштовање, Украјина представља стратешки залогај који се не испушта. „Неспретна“ спољна политика, какву је водио досадашњи председник Виктор Јушченко само је додатно земљу довела у зависност од спољних утицаја.

Прошли председнички избори (2004–2005) и потоња „наранџаста револуција“ јасно су назначили шта се све кува око Украјине. Тада је настао и стереотип да је Јанукович „проруски“ човек, док је за Тимошенкову важило да је наклоњенија Западу. Ово друго свакако и због тога што је она тада, према свим оценама, била стожер Јушченковог победничког тима. Тај стереотип одржао се у великој мери и до данас.

(/slika2)Укратко, питање гласи: куда ће се упутити Украјина ако победи Јанукович, а куда ако победи Тимошенкова?

Иако је у првом кругу освојио преко десет одсто гласова више од своје конкуренткиње (35 наспрам 25 одсто), Јанукович не може баш са сигурношћу да рачуна на коначну победу. Његови гласачи су рекли шта имају и они ће то сигурно поновити и 7. фебруара. Али, по многима, то је и све на шта може да рачуна. Са друге стране, Тимошенкова је позната као изванредни финишер. Њој би, опет према проценама, требало да припадне већина гласова оних Украјинаца који су у првом кругу гласали за некога од „16 губитника“. Наравно, под условом да поново крену ка биралиштима.

Управо та нејасна ситуација тражи веће и отвореније ангажовање „пријатеља“ изван земље. Комшијска партија Јединствена Русија, коју предводи руски премијер Владимир Путин, већ је издала саопштење да у потпуности стоји иза Јануковича. Одговор је стигао од аналитичара часописа „Форбс“. Тамо тврде да би победа Тимошенкове убрзала слање у Украјину пара Међународног монетарног фонда, док би тријумф Јануковича додатно угрозио ионако слабашну домаћу валуту гривну. Не треба ни наглашавати да је Украјина једна од земаља коју је светска финансијска криза најтеже погодила.

Мало ко, међутим, подсећа да је управо Јулија Тимошенко у улози премијера највише учинила за ублажавање Јушченкове отворене антируске политике. Док се Јанукович током протеклих година на сва уста клео како ће, ако постане председник, вратити руском језику у Украјини статус званичног, побољшати односе са Москвом, пронаћи право решење за останак руске Црноморске флоте на Криму..., Тимошенкова је успевала да са Путином, у директним контактима, нађе заједнички језик и у најкритичнијим ситуацијама – када се пола Европе смрзавало услед недостатка гаса који из Русије преко Украјине тече ка западу. Додуше, њен посао као премијера је и био да „ломи руку“ са Путином, али све указује на то да је то „ломљење“ пролазило у много срдачнијим околностима од оних које је диктирала Јушченкова политика.

Са друге стране, ни Јанукович више није персона нон грата у западним круговима. Уосталом, он је моћан бизнисмен, а са таквима ваља одржавати добре пословне односе. Његово председниковање највероватније би успорило улазак Украјине у НАТО, али о томе данас више не размишљају ни у Бриселу. Чланство у Европској унији је нешто сасвим друго, а управо то је оно што је најпримамљивије и Украјинцима и Европљанима. Ако се сагледају економски потенцијали Украјине и европска глад за новим тржиштима, корист би, несумњиво, била обострана.

Питање је, дакле, која је од две украјинске председничке опције (ако уопште јесте) прихватљивија за Москву, а која за Брисел. Тимошенкова је доказано флексибилнија особа, али и Јанукович на том плану показује видан напредак. Дилема није мала. О томе ће, ипак, на крају одлучити – Украјинци.