Црвени јануар у „ђавољој вароши”

Куршумлија – Неколико узастопних ноћи бака Стевка Секић седи у старом шатору који греје бубњара, на командном месту љутих штрајкача. Маше својим већ препознатљивим штапом и изговара реченицу која је у Куршумлији одавно опште место: „Немам посао, немају га ни моја деца, унуци ми гладују. Ја не знам како смо још живи!”

На блатњавом путу за Приштину стотинак људи без посла греју се око логорских ватри, узвикујући рефрен бака Стевке који се меша са народњачким хитовима „Звезда гранда” који треште с џиновског појачала. На шумовитом брду, педесетак метара изнад три шатора, где синдикална руководства две пропале фирме, Шумско-индустријског комбината „Копаоник” и Модне конфекције „7. јули”, спремају стратегију за наредне дане, неколико младића у маскирним униформама из 1999. године седе на сунђерима под шаторским крилима, окићеним паролом „Куршумлија у грчу”.  

„Ви из Београда појма немате како је овде. Мој отац је радио у ’Копаонику’. Сада је без посла. Ја сам секао дрва и продавао их ’Копаонику’. И живео од тога. Имам бебу, и шта сада да радим? Да крадем млеко по шталама? Говоре нам, ви сте ленчуге, нећете да радите, ’оћете само помоћ државе, а овде нема шансе да се нађе посао. Сада живим од дечјег додатка од 2.000 динара. Срамота, али не за мене, него за државу”, каже Мирољуб Ђорђевић, двадесетосмогодишњак, присталица радничке побуне која је започела пре 10 дана када су бивши запослени две компаније, које су некада представљале понос града, блокирали магистрални пут Ниш–Приштина.

У понедељак им се придружио цео град: ђаци, приватници, запослени у јавним предузећима. Колоне трактора с приколицама пуним ђака путовале су километар даље од Куршумлије, како би се придружили демонстрантима.    

Мирољуб са осматрачнице, док се приближава поноћ, поручује:

„Нека дођу Цветковић и Динкић међу раднике. Ми нећемо да их гриземо, ми смо фини људи.”

„Јок, ми смо гадни и гладни. Они ће да нас разумеју само кад им се попнемо у Београд”, исправља Мирољуба још један војни ветеран, наравно незапослен. За бака Стевку је то диван увод у запаљиви говор који загрева смрзнуте колеге. Радила је 27 година у „7. јулу”, путовала сваког дана од Мердара до Куршумлије. Сада је њена фабрика подсећа на зазидани затвор без робијаша. Бивши власник који је купио фабрику још 2003. године, Богдан Алексић, после само 11 месеци морао је да је врати држави, јер је уговор са њим раскинут. Али, машина, врата, прозора, штекера, ма ничега више није било.

Нешто слично се догодило „Копаонику” у коме је до приватизације радило 1.800 људи. Успомене се нижу под шатором: „Копаоник” је била најмоћнија фабрика на Балкану... То је био комбинат дугачак три километра, није му се видео крај, а онда су дошли лопови... говори радничка носталгија

Приватизација „Копаоника” се догодила док је на челу агенције за приватизацију био садашњи премијер Мирко Цветковић, тако да је највећа парола, закачена на командни шатор, исписана црвеним словима: „Цветковићу, дођи да видиш како си нас приватизовао”.

„Ако овако наставе да се односе према радницима, у влади ће доживети репризу 5. октобра, али већ у фебруару”, виче Стевка и, подразумева се, маше штапом. Можда би њен очајни рефрен звучао гротескно, јер се помешао с новим хитом Томе Пантерса „Ђинђиринђи”, који је раднички ди-џеј одврнуо до даске, али те исте стихове слушао сам и километар или два даље, у самом центру запуштеног градића, који је сабласно пуст већ после девет увече. Само у кафићу „Лари Фари” (где је прошлог септембра бака Стевка пронашла председника општине Зорана Вучковића, пошто га је цео дан јурила по граду, па му одржала буквицу пред камерама локалне телевизије, што јој је донело статус локалне медијске звезде) двадесетак младића и девојака наизглед безбрижно испијају пића.     

„Блокирали би они и пругу, али је глупо. Овде се пруга завршава. Ово је крај пута у сваком смислу”, кажу момци који имају срећу што су запослени у јавном сектору. Функционише још само неколико ситних приватних фирми. И то је то – на путу који не води нигде.  

У граду у коме се целодневно паркирање у центру наплаћује 30 динара, а у најексклузивнијем ресторану „Србија”, у коме је репортер „Политике” за два дана био једини гост, богатим човеком сматра се свако ко зарађује 10.000 динара месечно.

(/slika2)С нешто мање од 20.000 становника, општина Куршумлија била је потпуно везана за две компаније чији некадашњи радници сада позивају на револуцију, с тим да црвени јануар на јужној прузи за сада представља само претњу властима у Београду. Куршумлија има једно од светских чуда, Ђавољу варош, има три бање, славни бренд „пролом воду”, шуме колико год хоћете, али је на економском издисају и са том чињеницом се слажу и власт и опозиција у граду. Наравно да опозиција користи ове протесте који, после блокаде пруге код Лапова у децембру прошле године, могу постати рецепт за дестабилизацију владе. После неколико дана радницима су се придружили представници радикала. Када је цео град стигао пред шаторе, говорио им је и Александар Вулин, лидер Покрета социјалиста, који је са радницима пустио и сузу, а према неким локалним политичким теоријама завере, за ескалацију бунта су заинтересовани напредњаци, чији је регионални шеф од пре неколико месеци Радован Раичевић, моћни власник „Планинке”, која црпи „пролом воду”. Раичевић, који је власник две бање и практично управља Ђавољом вароши, важи за једног од најбогатијих људи на јужној прузи, што га не спречава да стално буде с радницима на блокади пута.  

Локална власт, коју чини коалиција ДС, СПС–ПУПС, НС и удружење „Гвоздени пук”, за сада је монолитна и подржава штрајкаче, мада су у почетку то чинили прилично стидљиво, све док нису добили подршку партијских централа из Београда. Лидеру „Гвозденог пука” Дејану Милошевићу радници нису дозволили да говори на радничком митингу, како се не би помислило да ће овај вођа побуне резервиста због неисплаћених ратних дневница радикализовати протест.

За сада се и даље води рат нерава између владе, која обећава да ће испунити само реалне захтеве радника (уз довођење француске компаније „Tarnias des Panneaux”, која је волшебно, баш оног дана када је цела Куршумлија стала, послала факс под ознаком „хитно” да је заинтересована да постигне стратешки договор са „Копаоником”), и штрајкача који желе да извуку максимум користи од Београда. Тај максимум за Стевку значи само једно: „Да се опет покрене производња”.

Председник општине демократа Зоран Вучковић слаже се са радницима:

„У Куршумлији су приватизоване све фирме и све приватизације су биле лоше. Ни сам не знам како људи уопште преживљавају. Подржаћемо раднике у домену реалног: добиће здравствено осигурање од 1. јануара и повезаће им се радни стаж. Нереално је да добију 20 плата и отпремнине.”

Реално је оно што ми каже Славко Илић звани Боле, директор Туристичке организације Куршумлије. „Ђавоља варош – то је заправо овај град.” 

Александар Апостоловски

------------------------------------------------------------

Људи беже из Куршумлије

„Због лоше економске ситуације, највећи проблем у Куршумлији је исељавање становништва, нарочито оног између 25 и 45 година. Четири села су потпуно празна на самој административној линији са Косовом, која износи 105 километара. Прошле године су рођене 133 бебе, а написано је 260 умрлица у граду”, каже председник општине Зоран Вучковић.

-----------------------------------------------------------

Бивши председник општине зида и лепи плочице

Бивши председник општине Куршумлија Боривоје Урошевић, тада члан СПС-а, сада је председник УО „Копаоник” и активни раднички трибун. Напустио је социјалисте и тврди:

„Живим тако што зидам, лепим плочице и примам породичну пензију. Љут сам зато што је ’Копаоник’ у време бомбардовања НАТО-а запошљавао више од 1.500 радника, а сада је све то пропало. Нека се влада понаша овако и ето им револуције”, каже Урошевић.