Паралелне везе

Једно од важних питања партнерске љубави јесте да ли је могуће истовремено волети две или више особа. Одговор можемо потражити у другим врстама љубави, на пример у родитељској љубави. Тада би питање било да ли мајка може да истовремено воли двоје или више деце. Иако се деца некада уплаше да то није тако, сваки родитељ који има више деце потврдиће да је ова симултана љубав могућа. А да је то заиста тако и у партнерској љубави, можемо утврдити на примеру људских заједница у којима постоји полигамија.

Како је наша култура моногамна, тако постоји морални императив да треба бити само са једним партнером. Ако погледамо митски почетак, Адам у рају није имао другу до Еве, као што ни она није имала другог Адама. На везу са најстаријим митовима указује и наш језик. Израз пол долази од глагола половити, исто као и израз секс у латинском, што долази од мита о андрогинима. Укратко: љубав је настала када су богови преполовили андрогине да би спречили да их ови замене на Олимпу. А ови, у преводу, „мушкоженци”, имали су четири руке и четири ноге и две главе тако да су од њих тако настали мушкарци и жене као одвојена бића. Задржавши сећање на савршено стање спојености, мушкарци и жене су почели да једни међу другима трагају за својом изгубљеном половином.

И отуда многи људи мисле да негде тамо, у великом свету, постоји нека особа која је изгубљена половина, а која им савршено одговара. Јасно је да не може постојати трећа, четврта половина.

И зато када неко ко сматра да треба волети једног партнера схвати да је заволео два, улази у унутрашњи конфликт између стварности и морала. То значи да особа која воли две или двојицу присиљава себе да се одлучи за једнога. А то је многима болно јер ће сигурно остати без једне особе до које им је стало.

Неки од њих покушавају да пронађу компромис, да ништа не изгубе, а да све добију. Тако настају паралелне везе. Некада су мотивисане овим страхом да ће се изабрати погрешан партнер, да ће онај који некога одбаци бити крив и несрећан, да трећег треба боље упознати, а некада чистом дечијом жељом да се има све, да се ништа не изгуби.

Паралелне везе су у ствари привремене везе. Оне не могу дуго трајати из простог разлога што је у њима увек неко незадовољан. Иако пристају на паралелну везу, људи се надају да ће се вољена особа ипак убрзо одлучити, и то на начин који њима највише одговара. И зато се у паралелним везама чека: да се вољена особа одлучи, да одлучи онај трећи, да се појави неко четврти, итд. А ретки су људи који су толико стрпљиви да годинама чекају.

Тако испада да, иако је могуће волети више људи истовремено, људи се осећају најбоље у моногамним односима.