Посвета љубави

Специјално за "Политику"
ВЈЕН, јула – Као последњи активни великан златне генерације џезера педесетих, тенор саксофониста Сони Ролинс нашао се у позицији да може да бира када ће снимати нове нумере, колико и где ће наступати. Зато се сваки његов концерт дочекује са посебним узбуђењем, а љубитељи џеза не оклевају да потегну издалека да га чују. Иако је ове године објавио нови албум, први после шест година, до краја године заказао је само десет наступа – од тога само два у Европи, у Вјену (Француска) и Виторији (Шпанија).

Природно, Ролинс је отворио овогодишњи фестивал Jazz à Vienne и једини имао част да буде сам на главном програму (обично наступају два, ређе три састава за вече). Антички театар, импресивна грађевина из доба римског императора Августа, био је испуњен до последњег места, 7.600 посетилаца, које је – још увек по дану – уметник поздравио ведром калипсо темом "Salvador", репликом његове познатије композиције "St. Thomas". Карипски ритам био је идеално погођен да одмах обезбеди добру атмосферу – како је концерт протицао, музика је постајала тежа, уз благо појачавање напетости (по којој је Сони препознатљив) у избору основних амбијената (фанки, хард бап) и начину импровизовања.

Током два сета у укупном трајању од безмало два и по сата, Ролинс је одсвирао само девет нумера, што добро илуструје начин на који ради. У маниру типичног представника бибап школе саксофониста износи тему, затим дуго импровизује варирајући мотиве из основне мелодије креативним микроинтервенцијама, евентуално препусти соло неком од сарадника (Клифтон Андерсон – тромбон, Боби Брум – гитара, Боб Креншоу – бас, Виктор Луис – бубњеви, Кимати Динизулу – удараљке), а онда, пре повратка на тему, ступа у ефектне дијалоге са колегама (тзв. осмице), који могу да потрају читаву вечност, лагано подижући узбуђење до неслућених висина.

Начин на који бира и изводи баладе никога не оставља равнодушним. Вредан истраживач америчког музичког наслеђа тражи инспирацију у заборављеним холивудским и бродвејским мјузиклима ("Тhey Say that Falling in Love is Wonderful" и "I See your Face before me"), шпицама старих радио-програма и дечјих серијала ("Someday I’ll Find you" и "Serenade"). Креншоу, Андерсон и Брум постављају топле хармоније из којих израња колос – дрхтајима по типкама саксофона, уздасима који промаљају кроз хорну, вибрирајућим дугим тоновима од којих подилазе жмарци и који терају на сузе и смех истовремено, као јединствени звучни афродизијак и чиста посвета исконској љубави.