Жртвовање за љубав

КАРЛОВИ ВАРИ - Радозналост је оно што увек нагони на поновни сусрет са јужнокорејским редитељем Ким Ки - Дуком (1960), миљеником европске па и наше публике. Са почасном, светском премијером његовог тринаестог филма (!) "Време" почео је 41. Међународни фестивал у Карловим Варима.

Уколико би упоређивали "Време" са каквим предходним Ким Ки-Дуковим филмом ( што је тешко јер су тематски различити), онда би могли да кажемо да је атмосфера овог филма најприближнија оној коју смо видели у његовом "Тhe Isle", "Birdcage Inn" или можда највише оној у филму "Самарићанка". И у овом филму Ким Ки - Дук прича о мрачној, често насилној страни љубави и љубавних веза укорењеној не толико у традицији колико у базичној различитости и неразумевању између мушкараца и жена. Поиграва се питањем идентитета и истраживањем способности на жртву да би се љубав задржала.

У синоћном разговору са овим аутором (преводиоци су његова стална пратња, а качкет на глави незаобилазни део имиџа) за "Политику" смо забележили и следеће:

Да би задржала пажњу свог младића девојка у филму "Време" подвргава се компликованој пластичној операцији. Зар је све то неопходно да би се задржала љубав?

– Јунакиња мог филма у очају је мислила да је то једино исправно, али је тако само произвела несрећу. Инспирацију за овакав филм пронашао сам у људској жељи за променом али и у чињеници да се и у Кореји све више таква жеља решава пластичним операцијама. То је постало начин бекства од досаде и свакодневног понављања живота и животних рутина. Но, на такав начин се не може ни градити ни задржати љубав.

Љубав у Вашим филмовима је најчешће трагична?

– Не сматрам то трагедијом, нити своје јунаке сматрам трагичним. Једноставно, верујем да и људи попут животиња живе инстинктивно. Животи и животне вредности зависе од интерпретације. У сваком односу јасно је да постоји један који више воли и један којем лакше и брже постаје досадно. Није битно да ли је особа мушкарац или жена. Од личне интерпретације зависи да ли ће то бити схваћено трагично или као део реалности.

Ваше филмове је лако волети јер су разумљиви можда и зато што у њима готово да нема дијалога. "Време" је прави изузетак?

– Мојим филмовима није потребно пуно приче јер моји јунаци не верују превише вербалној комуникацији. Често је важнија комуникација погледа и срца, кретњи и додира, него празне или лажљиве речи. Постоји изрека : "Што дуже живиш, мање верујеш у изговорене речи" и ја се тога придржавам. У филму "Време" дијалог је у функцији повремених додатних објашњења унутрашњих ломова јунака, оних о којима је иначе тешко причати наглас. Сматрам да су смех и сузе најбољи дијалози који не захтевају никакво објашњење.

Како објашњавате чињеницу популарности и вољености Ваших филмова широм света па и у мојој земљи?

– Њих воле они гледаоци који умеју да се изместе из реалности. Као моји јунаци који проналазе личну срећу кроз фантазију бранећи се бола свакодневног живота.

У Вашим филмовима суочавају се са окрутношћу и бруталношћу, могуће и са Вашим песимизмом?

– Нисам песимиста! Само, не осећам сигурност када размишљам о будућности друштва. Зато што једемо месо из џиновских животињских кавеза и поврће узгојено испод пластичних настрешница и све то је "натољено" антибиотицима и одрасло под тешким стресом. А људи се тиме хране. Како је кренуло, можда ће се и људски род једног дана пробудити у џиновском "кавезу за птице", немоћан да се било чему више одупре. Можете ли уз овакву пројекцију да осетите сигурност у будућност друштва?