Палата изгубљених корака

Палата правде у Бриселу, највећа грађевина 19. века, подигнута је на узвишењу Мон о потан, месту на којем су у средњем веку вешани осуђеници на смрт

Од нашег сталног дописника

Брисел, 23. јануара – Монументално здање Палате правде у Бриселу које доминира узвишењем Мон о потан већ готово 150 година инспирише архитекте, мегаломане и уметнике и предмет је најразличитијих контроверзи. Свако ко се нашао пред овом огромном грађевином, већом од Базилике светог Петра у Риму, морао се запитати – шта ли се налази у њој јер њене димензије и изглед не остављају места равнодушности. Последњих седам година Палата правде је окружена скелама, а за то време обновљена је тек њена грандиозна централна купола, која поново блиста оригиналним златним сјајем.

Камена палата неокласичног стила изграђена у периоду између 1866. и 1883. године највећа је грађевина подигнута у 19. веку и под заштитом је Унеска. Њена површина је 26.000 метара квадратних, а врх златне куполе висок је 104 метра. У палати је смештено 27 великих судница, као и 245 мањих судница и канцеларија. Шест великих унутрашњих дворишта заузимају површину од 6.000 метара квадратних.

Белгијски краљ Леополд Други ангажовао је архитекту Жозефа Полера и дао му је задатак да пројектује грађевину која ће засенити све остале и показати народу још младе државе да је правда изнад свега. Полер је прионуо на посао, али градња на узвишењу Мон о потан (брдо Галгенберг) на којем су у средњем веку вешани осуђеници на смрт наишла је на жесток отпор локалног становништва. Око 3.000 кућа у најсиромашнијем радничком крају Марол Саблон морало је бити срушено како би се остварио краљев наум.

Када је Полер обзнанио хиљадама грађана да због потреба изградње треба да се иселе из својих кућа они су то одбили, па је исељење извршено под полицијском принудом. Становништво је организовало протесте, а Полер је постао најомраженија личност у граду. Реч архитекта попримила је погрдно значење, а једна кафана добила је назив „код архитекте тиранина”. Полер није дочекао завршетак изградње свог животног пројекта. Он је изненада умро 1879. године, а многи су поверовали да је подлегао смртоносном утицају враџбина које су на њега бацили некадашњи житељи Марол Саблона.

Палата правде је седиште Касационог суда, а њена изградња у некада фламанском делу града била је, поред осталог, порука становништву да холандски (фламански) језик није добродошао у Бриселу. Један пекар из Марола Саблона изведен је пред суд јер није желео да за свог тек рођеног сина попуни формулар за регистрацију на француском језику. Пекар је захтевао да му се суди на матерњем фламанском језику што је био повод да Касациони суд уведе вишегодишњу забрану суђења у Бриселу на било ком језику, осим француског.

Током другог светског рата камена Палата правде претрпела је штете од немачког бомбардовања. Међутим, забележено је да је Адолф Хитлер био очаран овом грађевином и да је његов архитекта Алберт Шпер направио неколико пројеката po узору на ово бриселско здање. То не чуди јер је нацистички вођа био опседнут огромним грађевинама, а Палата правде је све до изградње румунског парламента у Букурешту била највећа камена зграда у свету.

Инспирацију за своју последњу новелу „Остерлиц” нашао је у овој грађевини и немачки академик Максимилијан Зебалд чији је опус инспирисан геноцидом који су извршили нацисти и масовним страдањима у Другом светском рату. Описујући бесмисао нацистичке идеологије, он у „Остерлицу”, где су помешани фикција и стварност, бриселску Палату правде описује као грађевину огромних одаја без улаза и дугих ходника и степеништа која никуд не воде. Иако писац наводи на закључак да је изградња Палате финансирана од колонијалног богатства белгијског краља, чињеница је да је она направљена док Белгија још није имала колоније. Најпознатији белгијски архитекта, барон Виктор Хорта такође је налазио инспирацију за своје Арт Нуво стваралаштво у „сали изгубљених корака” која се налази Палати правде.

Изградња палате захтевала је нарочиту неимарску вештину јер је подигнута на обронку брда, а висинска разлика између најнижег и највишег улаза је неколико десетина метара. Испред главног улаза у Палату налази се велики плато са видиковцем с којег се пружа поглед на град. Лево од улаза је место сећања на несталу децу. Слике несталих с порукама и цвећем стоје као стална опомена белгијском правосуђу. Место сећања настало је 1996. године када је 300.000 грађана Брисела у такозваном белом маршу протестовало тражећи бољу заштиту деце и реформу правосудног система. Повод за бели марш биле су контроверзе које су пратиле суђење серијског убице.

Према урбаној легенди, одаје Палате правде и данас посећују чланови масонских друштава и у њој одржавају састанке.

Владимир Јокановић