Palata izgubljenih koraka

Palata pravde u Briselu, najveća građevina 19. veka, podignuta je na uzvišenju Mon o potan, mestu na kojem su u srednjem veku vešani osuđenici na smrt

Od našeg stalnog dopisnika

Brisel, 23. januara – Monumentalno zdanje Palate pravde u Briselu koje dominira uzvišenjem Mon o potan već gotovo 150 godina inspiriše arhitekte, megalomane i umetnike i predmet je najrazličitijih kontroverzi. Svako ko se našao pred ovom ogromnom građevinom, većom od Bazilike svetog Petra u Rimu, morao se zapitati – šta li se nalazi u njoj jer njene dimenzije i izgled ne ostavljaju mesta ravnodušnosti. Poslednjih sedam godina Palata pravde je okružena skelama, a za to vreme obnovljena je tek njena grandiozna centralna kupola, koja ponovo blista originalnim zlatnim sjajem.

Kamena palata neoklasičnog stila izgrađena u periodu između 1866. i 1883. godine najveća je građevina podignuta u 19. veku i pod zaštitom je Uneska. Njena površina je 26.000 metara kvadratnih, a vrh zlatne kupole visok je 104 metra. U palati je smešteno 27 velikih sudnica, kao i 245 manjih sudnica i kancelarija. Šest velikih unutrašnjih dvorišta zauzimaju površinu od 6.000 metara kvadratnih.

Belgijski kralj Leopold Drugi angažovao je arhitektu Žozefa Polera i dao mu je zadatak da projektuje građevinu koja će zaseniti sve ostale i pokazati narodu još mlade države da je pravda iznad svega. Poler je prionuo na posao, ali gradnja na uzvišenju Mon o potan (brdo Galgenberg) na kojem su u srednjem veku vešani osuđenici na smrt naišla je na žestok otpor lokalnog stanovništva. Oko 3.000 kuća u najsiromašnijem radničkom kraju Marol Sablon moralo je biti srušeno kako bi se ostvario kraljev naum.

Kada je Poler obznanio hiljadama građana da zbog potreba izgradnje treba da se isele iz svojih kuća oni su to odbili, pa je iseljenje izvršeno pod policijskom prinudom. Stanovništvo je organizovalo proteste, a Poler je postao najomraženija ličnost u gradu. Reč arhitekta poprimila je pogrdno značenje, a jedna kafana dobila je naziv „kod arhitekte tiranina”. Poler nije dočekao završetak izgradnje svog životnog projekta. On je iznenada umro 1879. godine, a mnogi su poverovali da je podlegao smrtonosnom uticaju vradžbina koje su na njega bacili nekadašnji žitelji Marol Sablona.

Palata pravde je sedište Kasacionog suda, a njena izgradnja u nekada flamanskom delu grada bila je, pored ostalog, poruka stanovništvu da holandski (flamanski) jezik nije dobrodošao u Briselu. Jedan pekar iz Marola Sablona izveden je pred sud jer nije želeo da za svog tek rođenog sina popuni formular za registraciju na francuskom jeziku. Pekar je zahtevao da mu se sudi na maternjem flamanskom jeziku što je bio povod da Kasacioni sud uvede višegodišnju zabranu suđenja u Briselu na bilo kom jeziku, osim francuskog.

Tokom drugog svetskog rata kamena Palata pravde pretrpela je štete od nemačkog bombardovanja. Međutim, zabeleženo je da je Adolf Hitler bio očaran ovom građevinom i da je njegov arhitekta Albert Šper napravio nekoliko projekata po uzoru na ovo briselsko zdanje. To ne čudi jer je nacistički vođa bio opsednut ogromnim građevinama, a Palata pravde je sve do izgradnje rumunskog parlamenta u Bukureštu bila najveća kamena zgrada u svetu.

Inspiraciju za svoju poslednju novelu „Osterlic” našao je u ovoj građevini i nemački akademik Maksimilijan Zebald čiji je opus inspirisan genocidom koji su izvršili nacisti i masovnim stradanjima u Drugom svetskom ratu. Opisujući besmisao nacističke ideologije, on u „Osterlicu”, gde su pomešani fikcija i stvarnost, briselsku Palatu pravde opisuje kao građevinu ogromnih odaja bez ulaza i dugih hodnika i stepeništa koja nikud ne vode. Iako pisac navodi na zaključak da je izgradnja Palate finansirana od kolonijalnog bogatstva belgijskog kralja, činjenica je da je ona napravljena dok Belgija još nije imala kolonije. Najpoznatiji belgijski arhitekta, baron Viktor Horta takođe je nalazio inspiraciju za svoje Art Nuvo stvaralaštvo u „sali izgubljenih koraka” koja se nalazi Palati pravde.

Izgradnja palate zahtevala je naročitu neimarsku veštinu jer je podignuta na obronku brda, a visinska razlika između najnižeg i najvišeg ulaza je nekoliko desetina metara. Ispred glavnog ulaza u Palatu nalazi se veliki plato sa vidikovcem s kojeg se pruža pogled na grad. Levo od ulaza je mesto sećanja na nestalu decu. Slike nestalih s porukama i cvećem stoje kao stalna opomena belgijskom pravosuđu. Mesto sećanja nastalo je 1996. godine kada je 300.000 građana Brisela u takozvanom belom maršu protestovalo tražeći bolju zaštitu dece i reformu pravosudnog sistema. Povod za beli marš bile su kontroverze koje su pratile suđenje serijskog ubice.

Prema urbanoj legendi, odaje Palate pravde i danas posećuju članovi masonskih društava i u njoj održavaju sastanke.

Vladimir Jokanović