Држава помаже бескућнике

Главна тема дводневне конференције, која се у организацији Министарства за капиталне инвестиције одржава у "Сава центру", јесте одговор на питање како да буде остварен програм националне стамбене политике у Србији. Јер, социјално угрожене категорије становништва, па и припадници средње класе, како се чуло, углавном не могу себи да приуште банкарске кредите.

Пошто је процењено да десетине хиљада житеља Србије не могу да себи обезбеде кров над главом, републичка влада ће у овој и наредној години, како је најавио министар за капиталне инвестиције Велимир Илић, издвојити око 150 милиона евра за реализацију програма становања.

Илић је подсетио да су се у Србији после ратова на простору бивше Југославије настаниле избеглице и прогнана лица, ратни инвалиди, самохране мајке и деца без родитеља, који немају решено стамбено питање. Осим њима, држава мора помоћи Ромима и осталим социјално угроженим категоријама становништва да дођу до крова над главом.

Краљево предњачи

– Захваљујући програму УН Хабитат, у седам градова у Србији се граде станови који ће бити усељиви наредне године. Има много фондова и хуманитарних организација које желе да помогну. Надам се да ће влада коначно усвојити закон о социјалном становању. Неопходна је сарадња са локалним самоуправама. Краљево, рецимо, које је имало највише избеглица по броју становника, направило је значајне помаке у решавању њиховог стамбеног питања – истакао је Илић и указао на проблеме које Београд има у приградским насељима. Један од најзначајнијих докумената Министарства за рад, запошљавање и социјалну политику, према оцени Слободана Лаловића, јесте стратегија за смањивање сиромаштва и његово свођење на разумну меру. Пројекат социјалног становања за многе становнике Србије је једина шанса да дођу до крова над главом.

– Када имамо у виду колике су банкарске камате и какви услови треба да се испуне онда за ову групу становништва нема другог решења. Подсетио бих да је систем који је Србија раније имала престао да функционише деведесетих година. Од тада до данас нисмо направили нови систем који би решавао стамбене потребе. Прелазни период, односно "рупа" од 15 година читаве једне генерације онемогућила је да дођу до крова над главом. Влада је кренула у том правцу да направи систем, који би грађанима поново омогућио решавање стамбених проблема. У оквиру тога као део укупног напора јесте функционисање социјалног становања. Ти проблеми се не могу решавати само из Београда. Способна и меродавна локална самоуправа мора да преузме део одговорности – објаснио је министар за рад, запошљавање и социјалну политику.

Држава мора да се умеша

Ненад Богдановић, градоначелник Београда, сматра да је решавање стамбеног питања пре свега државни проблем и она никако не може бити амнестирана. Суштина је у озбиљној децентрализацији.

– Који проценат становништва може да плати 1.500 или 2.000 евра квадрат стамбеног простора у Београду? Веома мали. Зато држава мора да се умеша. Постоји мишљење да су Београду станови скупи зато што је скупо грађевинско земљиште. То је бесмислено. Ми смо изградили социјално непрофитне станове који су сличног квалитета као и остали и квадрат је коштао 700–800 евра. Да ли држава треба да помаже оне који остварују екстрапрофит? Ако неко зарађује од 600 до 1.500 евра, по квадрату, да ли је логично да њему држава и даље помаже. Ту држава треба да се умеша. Друга категорија је средња класа. Она је сиромашна, јер зарађује у просеку 300 евра. Да ли она може и са кредитима на 20 година да купи стан од 60 квадрата? Нема шансе. И ту држава мора да се умеша – нагласио је Богдановић додајући да у трећу категорију спадају људи који немају никакве шансе да реше стамбено питање.

У Београду, према његовој процени, има између 40.000 до 50.000 породица за које градоначелник тврди да никада неће моћи да купе стан. Они живе у баракама, подрумима, неусловним просторима и нехигијенским насељима. Богдановић очекује да ће држава у најкраћем року створити услове за решавање деценијског стамбеног проблема.

Марек Брикс, директор канцеларије УН Хабитат у Варшави, нагласио је да је у формирању националне политике најважније укључивање локалне власти, приватног сектора, истраживача и грађана. За припрему нове стамбене политике, по њему, потребно је израдити националну стратегију усмерену на неформална (дивља) насеља, укључујући и ромска насеља. Инвестициона стратегија не треба да буде у рукама приватника. Потребно је развијати непрофитни сектор становања под закуп уз подршку јавног буџета, додаје он. Брикс, подсећа да свакако треба одржати постојећи стамбени фонд.