Поскупело и у свету

Несташица шећера "тресе" наше тржиште скоро месец дана. Они који успеју да га пронађу у трговинама имају и додатно изненађење – морају да га плате 70 динара по килограму, па и више од тога. То је знатно више него што су га плаћали који месец уназад или с јесени прошле године када му је цена била 50 и који динар више за онај у ринфузи и 55 до 60 динара за једнокилограмско паковање.

Поводом ситуације на тржишту шећера огласио се и ресорни министар трговине Бојан Димитријевић најављујући састанак са произвођачима. Тиме, као и примедбом о монополу практично је њих окривио за тренутну ситуацију. По његовим речима, нема ни разлога за повећање цене шећера.

Као могућ узрок оскудице шећера помињао се и извоз у ЕУ., Међутим, то није истина, јер нам је ЕУ дозволила извозну квоту од 180.000 тона. Ни грам преко тога. А до ове количине дошло се пажљивим билансирањем домаћих потреба и извозних могућности. По тим билансима наше потребе су око 220.000 тона. Извоз у ЕУ 180.000 тона, а ми смо јесенас из кампање прераде репе извукли преко 400.000 тона кристала. Дакле, судећи по бројкама, имало га је и за мање прелазне залихе. Где је онда шећер?

У индустрији шећера готово углас тврде да нису узрочници ни несташице, али ни поскупљења, већ лопту пребацују трговцима. Истина, не негирају да су своју продајну цену подигли са 42 динара после прошлогодишње кампање на садашњих 50 динара по килограму.

У фабрици у Сенти, која је у италијанском власништву, кажу да су са ценом од 42 динара по килограму све до марта имали губитке. Прошлогодишња шећерна репа имала је мањи проценат шећера, па је низак степен искоришћености повећао цену прераде. Понуда шећера је у то доба била велика и већом ценом се није могао надоместити губитак.

Сада је, међутим, ситуација другачија. Цена доминантног шећера на светској пијаци, оног од шећерне трске, знатно је порасла. Тачније, удвостручена је са 200 на чак 400 долара по тони. Иначе, цена шећера из трске већ подуже расте и то као последица веће тражње, јер се у Јужној Америци трска прерађује за погонско гориво.

У новој ситуацији цена увозног шећера са свим дажбинама сада је 60 динара по килограму што значи виша од донедавне малопродајне домаће цене. Традиционални купци увозног јевтиног шећера – кондитори, индустрија освежавајућих пића и остали велики потрошачи – окренули су се домаћем тржишту и, како се то овде каже, повукли знатне количине. Иначе, статистика показује да је лане увезено око 60.000 тона шећера. Већа тражња погурала је и произвођачку цену на 50 динара по килограму.

Први човек сенћанске фабрике Љубиша Раденковић каже да они шећер шаљу у трговине уобичајеном динамиком и да предност, наравно, имају њихови купци с дугорочним уговорима. Прелетачи немају ту сигурност.

– Питање за трговце је где одлази разлика од наших 50 до њихових 70 динара по килограму и колике су њихове марже. Шећера има за све оне који су вољни одмах да га плате. Највећу повику на нас праве они трговци и други велики потрошачи шећера који су и највећи дужници. Зашто бисмо ми шећер давали на одложено плаћање од 90 дана и њих финансирали – каже Раденковић.

Сличну причу износи и комерцијално-финансијски директор фабрике у Жабљу, која је у грчком власништву, Михајло Баришић. И њихова произвођачка цена је 50 динара по килограму, а снабдевање тржишта по устаљеној динамици.

У домаћој индустрији шећера оспоравају оптужбе о монополу с обзиром на то да код нас ради осам шећерана и то три различита, страна власника. Они упозоравају и на нове прилике на светском тржишту. С једне стране расте цена шећера од трске, а с друге ЕУ мање штити сопствену производњу смањујући субвенције домаћим произвођачима. Заштићена цена шећера већ ове године ће пасти на око 450 евра по тони. Због смањене конкурентности Италија већ ове године затвара 13 од укупно 19 својих шећерана. Чини се да је време јевтиног шећера прошлост.

Директор супермаркета "Макси" Драган Филиповић каже да је њихова трговачка маржа за шећер 15 одсто колико је и договорено с Министарством трговине.

– Произвођачи су нам у последњих месец дана три пута достављали веће ценовнике и то сада кад нема ни нове кампање, ни извоза. Ми за исти износ увећавамо своју цену. Не треба заборавити да на наш терет иду трошкови транспорта, препакивања из џакова од 50 килограма у кесу од једног килограма. Индустрија шећера постиже одличну цену у извозу, а не устежу се ни од зараде на домаћем потрошачу, изричит је Филиповић.

Судећи по свему што се јуче могло чути, шећера има, али је питање његове производне и продајне цене, а самим тим и уцене, односно да ли је наш потрошач спреман да то прихвати – да на рафовима робе буде довољно, али и по знатно вишој цени. Питање је само да ли у целој овој причи држава може ишта да учини и не остане као неми посматрач тржишних збивања.