Прикочена „обаманија”

Бараку Обами је кошарка, чини се, данас дража него икад: у спорту који је одабрао за редовну рекреацију много лакше погађа циљ него у послу за који је изабран. Пристижу му, међутим, замерке да у том хобију претерује па да и обећања – која су га довела до положаја председника САД – „баца у кош”…

Као нико у новијој историји, распламсао је наде да и суперсила и свет могу да се промене толико да буду бољи него што су се у последње време показали, чак да „поново постану нормални”. Под рекордно тешким наслеђем понудио је реформе рекордног опсега, чија је импозантност била толика да су многи поверовали је могућно да се брзо изађе из дубоке националне и интернационалне кризе.

Али, док он и даље омиљеним скок-шутевима убацује „тројке”, крајње су му неповољне друге одреднице које носе ту бројку. У последња три месеца је његов курс претрпео три локална изборна пораза (у Масачусетсу сада, после Вирџиније и Њу Џерсија). Сугерише и да би у три преостале године мандата – ако жели да очува своју и укупну власт својих демократа – морао да исправи бар три досад почиње грешке.

У најкраћем: омануо је кад је поверовао да су „чуда” заразна и да ће бирачко тело које је први пут изабрало црнца, њега (заправо, мелеза), за шефа Беле куће, бити спремно и за друга обистињења слогана бунтовника из 1968. – „будимо реални, захтевајмо немогућно”. Прво, потврдило се да је стварност највећи противник великим променама, чак и кад за њима вапи. Друго, да је с тимом умислио да може да одједном мења ситуацију на многим фронтовима (од ратних, до финансијских и социјалних). И треће, да је у том широком захвату, мимо своје воље а зарад политичких компромиса, одржао суштинске нескладе – између административног Вашингтона и берзанског Волстрита, с једне, и грађана, с друге стране: тако да цех за застрањивања првих, плати маса других – пореских обвезника.

Коментаришући најновији пораз свог фаворита у дуелу с републиканским конкурентом за сенаторско место, упражњено смрћу демократске легенде Теда Кенедија, Обама је признао, практично, да му се оно чему је тежио а није остварио – враћа као бумеранг. Рекао је, тако, да је опозиционар у Масачусетсу победио на исти начин као он (Обама) у трци за председника САД – на таласу гнева раје због постојећег стања, у коме су кривци (финансијски гиганти и њихови шефови) за опште посртање прошли боље од жртава (грађана) њихових мегаломанстава.

Поредак који је дозволио Обами да, од мало познатог политичара расне мањине премијерно и муњевито, израсте у шефа државе, није му дозволио да промени, бар не коренито, и систем, слажу се аналитичари. Другим речима: бирачи су избором њега за председника учинили преокрет већи од онога који је он њима обећао, а није, бар не за само 12 месеци владавине, остварио.

Учинио је, истини за вољу, поприлично. Поправио је међународну атмосферу, због чега је добио Нобелову награду за мир; побољшао је у свету рејтинг САД који је пре њега пао на најнижу грану; стабилизационим мерама, с повећаном државном интервенцијом на тржишту, спречио је, засад, да се финансијска криза претвори у катастрофу; наредио је укидање казамата у Гвантанаму где су заробљеници третирани противно међународним конвенцијама…

Променио је и елитистичке обичаје Беле куће, која сада учестало прима разнолике госте. Са супругом Мишел почесто дели хуманитарне оброке. За првих неколико дана мандата прошетао је Вашингтоном више него Џорџ Буш за осам година. Написао је сијасет књига и другог популарног штива, чак више него што је – по тврдњама ироничара – његов претходник (мимо извештаја, по председничкој дужности, и наговора супруге која је била библиотекар) прочитао… „Обаманија”, како је названо одушевљење кадровском променом на америчком врху, ипак је – прикочена. За само годину дана осетно је спласла нада Американаца да ће нови лидер остварити промене за које су му дали гласове. Поједине анкете показују да је подршка Обамином курсу спала на испод 50 одсто. Изузетак је његова оригинална личност, ванредне вештине у ораторству и шармирању, којој већина и даље даје позитивне оцене.

Очекивања бирача Обама је умањио већ именовањем свог тима.

Ниједан од три главна му стратешка сарадника – шефови одбране и дипломатије као и саветник за националну безбедност – није из екипе која га је довела до кормила Беле куће.

Покушао је да успостави национално и надстраначко јединство, с циљем да се превазиђе наслеђена криза. Није му успело. Опстале су и криза и социјалне и идеолошке подвојености.

Судбина реформатора, иначе, није једнообразна. Михаил Горбачов је признао да је његовој држави неопходна модернизација, при чему се распао СССР и спољна му империја. Роналд Реган је завео преуређења која су Америку довела до победе у хладном рату, али којима се приписују њена садашња поклекнућа. Ричард Никсон је увео НР Кину у међународни велики бизнис, али је би приморан да поднесе оставку због прислушкивања унутрашњих изборних ривала. Денг Сјаопинг је, одрекавши се службеног лидерства, од комунистичке Кине начинио силу капитализма. Зоран Ђинђић је убијен док је модернизовао Србију. Претходно су ликвидирани Анвар ел Садат и Јицак Рабин, као протагонисти мирења „вечних непријатеља” Арапа и Израела…

За усклађивања односа између Обаминих обећања и остварења – није касно. Мада, још штошта није баш јасно. Па ни то – да ли ће остати на снази новинарска крилатица по којој Обами треба „проверити пулс”, пошто је „сувише хладан” док око њега „све ври”…