Шта значи владавина права

Садашња америчка администрација с правом се доживљава као веома арогантна и у вртлогу свог рата против тероризма углавном незаинтересована за поштовање основних постулата међународног права. Какав је то међународни поредак, неки се питају, који дозвољава САД да некажњено изврше инвазију на Ирак, или да на Куби направе логор Гуантанамо за заробљенике осумњичене за тероризам, у коме се прибегава методама испитивања које би се у најмању руку могле назвати понижавајућим.

Ипак, суочена с фијаском у Ираку, Бушова администрација се све више враћа међународним институцијама и приметно одустаје од неких својих врло штетних политика. С друге стране, поред огромних критика које администрација трпи у самој Америци, последњи пораз јој је задао Врховни суд САД својом недавном пресудом у случају Хамдан, којом је одлучено да је председник прекршио заједнички члан 3 Женевских конвенција из 1949. тиме што је установио посебне војне комисије које би судиле за ратне злочине појединим заробљеницима у Гуантанаму. Суд сматра да су те комисије противне Женевским конвенцијама зато што не представљају редовно установљен суд, и зато што примењују правила која су испод сваког минимума – нпр. присуство оптуженог могло се искључити из целог поступка а он није имао право на увид у доказе ако би се тиме угрозила национална безбедност САД.

Не само да је Врховни суд овом одлуком директно применио међународно право, већ је тиме уништио екстравагантну уставну теорију на којој је председник Буш заснивао своје поступке, по којој га ни судови ни Конгрес не могу ометати у вођењу рата, и по којој он може да нареди масовно прислушкивање без судских налога или чак и тортуру заробљеника, ако је то потребно за борбу против тероризма. Треба одмах рећи да ову теорију Буш није смислио сам, већ уз помоћ неколико еминентних режимских правника, који су занемарили све обзире професионалне и сваке друге етике. (Та врста људи, наравно, не би била ништа ново за грађане Србије, нити за студенте Правног факултета.)

То што је Врховни суд нашао да се на заробљенике у Гуантанаму морају примењивати Женевске конвенције има неколико последица. Прво, то значи да се њима може судити само пред цивилним или редовним војним судовима. Друго, да се према затвореницима мора поступати у складу с њиховим људским достојанством. Треће, и најважније, свако кршење заједничког члана 3 Женевских конвенција представљало би ратне злочине, за које се по америчком праву може изрећи и смртна казна.

Тако је већ следећег дана по доношењу пресуде у случају Хамдан један од војних адвоката затвореника из Гуантанама "судијама"војне комисије рекао да се пред њима више неће појављивати јер не жели да учествује у ратном злочину. Иначе, управо су поједини војни адвокати – нашој публици познати по бљутаво патриотској али ипак занимљивој серији "JAG" (Judge Advocate General) – били прави хероји у овом случају. Самог Хамдана је све до Врховног суда заступао морнарички официр Чарлс Свифт, који је свог клијента бранио до последњих граница.

Колико год ова америчка епизода била интересантна сама по себи, чему би то она требало нас да научи? Ми, хвала Богу, немамо проблеме терористичке природе, нити наша влада или председник држе неколико стотина људи на неком тропском острву (кад бисмо га само имали). Оно по чему би случај Хамдан требало да буде наук јесте шта стварно значи владавина права.

Ми наравно до владавине права не можемо доћи ни одмах, ни брзо, али пре свега морамо из примера других научити шта она није. Тако нпр. често понављана чињеница да је "скупштина донела 250 закона" никакве везе нема с владавином права. До владавине права сигурно нећемо доћи ни занемаривањем основне чињенице да систем не постоји сам од себе, већ да га чине људи. Док наше нове правнике обучавају професори равни онима који су у САД одобравали председничку самовољу, нећемо далеко стићи. Док Америка има официра Чарлса Свифта, који се за свог клијента, иначе Бин Ладеновог шофера, бори до краја, мада је мирне душе могао да ћути и чека унапређење, наша влада смењује тужиоца Виторовића, који се усудио да каже да је Ивана Стамболића убио режим Слободана Милошевића. А сигурно нећемо доћи до владавине права и када Републичка радиодифузна агенција игнорише одлуке нашег Врховног суда, у којем, опет, седе нелустриране судије.

Место на коме се ми налазимо врло се лепо може описати управо речима једне наше жене судије, која је током суђења једној странци на њено позивање на Европску конвенцију о људским правима (иначе за нас обавезујући инструмент Савета Европе) одговорила да "Европска унија не живи овде."

Не живи, нажалост, нити ће, све док ми као грађани ове земље јасно не ставимо до знања онима који овде одлучују да желимо да живимо у Европи, а не у Гуантанаму. Да ли ће се то десити зависи само од нас, баш као што и од Американаца зависи да ли ће тамо право наставити да влада.

Марко Милановић
Сарадник Београдског центра за људска права