Возачи ГСП-а мета хулигана

Возачи ГСП-а и приватних превозника све чешће су метa напада насилника различитих узраста. У неколико одвојених напада протеклог викенда двоје радника највећег градског превозника лакше је повређено. У Булевару краља Александра код броја 297, у недељу ујутру око шест часова, три непознате особе претукле су возаче трамваја Н. А. и Ј. И. Нападачи из трамваја су приведени. Дан раније, у суботу у зору, два младића покушала су да украду аутобус на линији 31, на окретници код Студентског трга, али их је возач у томе спречио.

Радослав Николић, генерални директор ГСП-а, каже да је прошле године забележно 58 напада на возаче, од којих је 14 познатих починилаца, док су од 1. јануара регистрована четири насртаја.

– Наши радници се свакодневно суочавају са хулиганима. Покушавамо на све начине да решавамо ове проблеме. Правилима службе и едукацијом возача, прописано је понашање особља како би се избегле могуће конфликтне ситуације. Постоје и упутства о понашању у случају неизбежне конфликтне ситуације – наглашава Николић.

Као једно од решења у последњих неколико година фигурирало је и увођење ГПС и ГПРС система у сва возила која превозе Београђане. Помоћ возачима огледала би се у томе што би у возилу био инсталиран „паник тастер”, чиме би возач могао одмах да алармира центар за праћење возила. Ако се у обзир узму најаве надлежних, и камере су већ требале да постоје у аутобусима, чиме би се насилници лакше идентификовали. Међутим, ни од праћења возила ни од увођења камера засад нема ништа а конкурс за ГПРС и ГПС системе пропао је више пута.

Било је предлога да се возачима градског превоза због природе посла обезбеди статус службених лица, јер би у случајевима напада, казне за прекршиоце биле знатно веће. Удружења возача ГСП-а и приватни превозници неколико пута су најављивали покретање иницијативе за добијање новог статуса, а ту иницијативу усмено је подржала Дирекција за јавни превоз. Нажалост, и овакве иницијативе остале су мртво слово на папиру.

– Узроци напада на шофере су најразличитије природе и дешавају се на целој мрежи линија јавног превоза, што значи да силеџије не бирају ни време ни место за испољавање своје агресивности. Напади се решавају тако што се проблем пријављује полицији, дају се сви подаци и даље се случај ставља у њихову надлежност. До сада су многи починиоци успешно идентификовани – истиче Николић.

Нападачи су углавном млађи људи, а највише насртаја на шофере и особље градског превоза, али и раднике других предузећа као што је „Чистоћа”, догоди се у јутарњим часовима или после спортских манифестација.

– Овакви напади најчешће се дешавају после ноћних излазака у којима добар део младих користи алкохол или психоактивне супстанце. После почетног стимулативног дејства, ове супстанце касније уводе у стање раздражљивости, па тада и најмања провокација, а то може бити и чекање превоза, постаје окидач за агресивно понашање – каже Зоран Мустеровић, клинички психолог. Према његовим речима, у овим ситуацијама група је важан фактор.

– У групи се младом човеку причињава да је „снажнији” него што јесте. Због тога лакше испољава своја незадовољства, фрустрације, осујећења и то кроз физичко агресивно понашање. Неко старији би можда псовао, вербално вређао, ређе би се потукао, али је за младе карактеристична управо физичка, а не вербална агресија – објашњава Мустеровић.

Група је и један од главних фактора и у понашању „навијача”.

Они своје „туге” због изгубљене утакмице, али и радости због победе често испољавају управо ломљењем аутобуса и насртајем на возаче и путнике.

Д. Спаловић
Б. Васиљевић