Моја коса, мој је став

„Веруј у живот, веруј у сутра, нађи у себи пламен што сија”, стихови су који су јуче у преподневним сатима одзвањали Великом сценом Атељеа 212. Редитељ Кокан Младеновић са екипом сарадника ушао је у завршну фазу проба мјузикла „Коса” ауторског тандема Џемс Радо и Џером Рагни. Присуствујемо првој костимској проби. На први поглед, ништа необично: костим је једноставан, као да је на сцени било који случајни пролазник. Управо такав ефекат је желео да постигне редитељ Младеновић. Да мјузикл „Коса” приближи овом времену. Премијера је, као што се зна: 3. фебруара, а она гала, за „одабране” вече касније.

„Ајмо, Хамлете”, духовито се обраћа захтевна кореографкиња Мојца Хорват Сергеју Трифуновићу који тумачи лик Бергера. На сцени је већ увежбано племе. У средишту пажње су Бранислав Трифуновић који игра Клода и Јелена Гавриловић у лику Шиле.

„Хоћу ли смети”, пита се Клод.

„Хоћу ли знати да следим себе и нађем пут”, додаје Шила...

И тако у недоглед. Понављају се сцене, реплике, сонгови, дијалози... Већ уморно племе час устаје, час хода, седи, па опет устаје. И тако из дана у дан по неколико сати.

„Идемо, акција. Јако се примећује ако је неко заспао. Замислите да сте као они људи који продају играчке на улици које се крећу без циља, а

ви морате да их пратите погледом. Свако нека нађе за себе довољно места”, чују се речи Мојце Хорват.

– Има много музике, а ја волим да је свака нота која се чује кореографски осмишљена. Посао није лак. Морају се ускладити три димензије: певање, глума, кореографија – каже нам Мојца Хорват.

У углу сцене неуморно свира бенд „Vroom”. У сали готово идилична атмосфера. Глумачки пар: Горица Поповић и Младен Андрејевић седе једно поред другог. И они су део глумачке екипе, тумаче брачни пар туриста. Погледом прате неуморно племе на сцени. Они су поштеђени напорних кореографских „захвата”.

– Ми старији имамо по једну велику сцену, али ова деца су ван себе од вежбања. Очекујемо да нашу „Косу” прихвате и стари и млади, да покренемо проблем глобализације, друштва које меље све пред собом, пада критеријума у свему, да подсетимо којим путем иде човечанство – каже Горица Поповић.

„Кокане, следећи пут хоћу салонску драму са два лица”, обраћа се Сергеј Трифуновић редитељу Кокану Младеновићу, и додаје: – Навикли смо ми на овај темпо. Овако радимо скоро два месеца. Па ко издржи.

Кокан Младеновић шета сценом, проверава да ли је све у реду. Остало је још неколико дана да се увежбају најтеже сцене. Уједначи покрет, глума, певање.

– Ово је последњи тренутак да рашчланимо све што нам није јасно. Све што вас мучи, што нисмо решили данас морамо да исправимо. Сутра идемо у прогон, какав год да је. Децо, слушам вас све! – чује се промукли глас Кокана Младеновића.

– Ово је кратак период да се направи нешто тако захтевно, као што је „Коса”: за 41 радни дан, са екипом од преко 50 учесника и 120 људи који су ангажовани на представи. Овдашња поставка „Косе”, за разлику од оне из 1969. године, треба да говорио о девијацијама нашег времена, а тражи вишак адреналина, повишену температуру. Сјајна представа из 1969. значила је побуну у односу на тадашње време, односно хладни рат, вијетнамски рат, спутавање личних и сексуалних слобода. Ова наша „Коса” треба да проговори о ратовима који више нису идеолошки ратови, него су тужно финале мултикорпоративних сукоба. Да укаже на девијације стубова друштва који су се изродили у супротност – каже Младеновић. За разлику од претходне поставке „Косе”, Младеновић је у овој верзији укинуо голотињу на сцени, јер сматра да би „у овој ери порнографије масовном голотињом на сцени добили вулгарни плеоназам времена у којем живимо, а не побуну”.

– Мислим да нико од нас никада није радио ништа теже. Вероватно је то бреме овог текста и наше жеље да направимо представу која је ововременска. Која прича о овим младим људима, о бунту младих који је, чини се, мало замро, или га има у траговима. Клод је дечко који није део племена, али временом постаје, само што он сада не иде у Вијетнам, него у Ирак – каже нам Бранислав Трифуновић. Ту је и насмејани Иван Јевтовић који напомиње да је одувек желео да игра у мјузиклу „Коса”. Јевтовић тумачи Хада, а припрема и лик Бергера, кад затреба, да замени Сергеја Трифуновића.

Велике симпатије ужива и Софија Јуричан која тумачи Криси. Примећујемо и младу Јелену Гавриловић која тумачи Шилу, девојку из богате породице, која због љубави оставља свет који живи у изобиљу. Одлази са човеком кога воли, верује у љубав која јој даје снагу да потражи нови пут. И док одлазимо из Атељеа 212 чујемо Гордана Кичића који тумачи Вулфа како пева: „Моја коса, мој је став, лична карта, то сам ја”.