Књиге су опет гореле

Берлин, 7. јула – Источнонемачко село Претцин, за које, колико до јуче, готово нико изван тог вилајета није чуо, бануло је у новинске наслове: тројица младих неонациста демонстративно су, на једној локалној фешти, "предали ватри Ану Франк" – њихове речи које су пропратиле спаљивање чувеног дневника несрећне јеврејске девојчице чији живот се угасио пред сам крај рата, марта 1945, у концентрационом логору Берген Белзен – и потом америчке заставе.

И како то обично бива са вестима из сеоских забити, и ова је стигла закаснело до јавности, али са додатном експлозивношћу, која је код мештана изазвала праву ошамућеност.

Ни недељу дана после овог догађаја, на скупу који је јуче тамо одржан, многи нису могли да разаберу шта је од "два зла" која су их задесила – неонацистички пиромани или новински извештаји који су њиховој идили "ударили жиг" и Претцин представили свету као "село нациста" – за њих горе.

Узалуд упозорења оних да се скретањем пажње на медијско извештавање избегава суочавање са неонацистичким пироманским чином, условни рефлекс самоодбране и затечености били су јачи.

Говор симбола: свећа и чаша воде

За модератора мучног разговора, у којем су до речи дошла и тројица локалних неонациста (24, 27 и 28 година), изабран је локални свештеник, који је најпре запалио свећу, "као знак наде да ипак још нисмо на крају са нашом републиком", и уз њу ставио чашу воде, у знак "јасности и истине". Свој став је сажео, иначе, у неколико речи: то што се догодило, последица је чињенице да се овде ништа није догађало, у односу на нацистичку прошлост, од рата наовамо.

Та констатација се користи често као један од одговора, који донекле релативизује друге, пре свега социјалне разлоге, за изненађујуће повампирење нацизма на тлу државе, одавно бивше, која је формално и званично била антифашистичка: под тим "мантилом", каже се, избегнуто је болно суочавање са сопственом прошлошћу и холокаустом кроз које су, углавном, прошли грађани западне немачке државе.    

Пре него што су се на споменутом јучерашњем скупу мештанима обратила тројица неонациста, новинари су замољени да накратко напусте дворану. Они су касније изразили жаљење што се село због њих прочуло по "лошем гласу", али нису изрекли ниједне речи жаљења и кајања због онога што су учинили.

Њима се сада бави тужилаштво, а последице чина који је "осрамотио Немачку" подстакле су варничаву политичку расправу, чија је прва жртва био локални градоначелник Фридрих Хервиг: бившег источнонемачког официра, дугогодишњег члана комунистичке партије, а потом Партије демократског социјализма (ПДС), садашње нове левице, странка је искључила из сопствених редова.

Остао је, међутим, при уверењу да се са младим људима, па и онима који су удружени у локалне екстремистичке, неонацистичке странке, "мора разговарати". Ако их ми "испустимо из руку, препустићемо их другима".

Хервиг је пред грађанима признао да је потценио опасност од локалног екстремизма, али се пожалио да му је "забијен нож у леђа" с оне стране одакле је то најмање очекивао, алудирајући на искључење из странке.

Огорчење јеврејске заједнице

Јеврејска заједница у Немачкој, изражавајући протест и огорчење због појаве "нових ломача са књигама", захтева смењивање градоначелника. Тај захтев је упућен и на адресу покрајинског шефа владе Саксоније Анхалта Волфганга Бемера (ЦДУ), али је он одбио да јавно "ломи штап" над његовом главом пре него што са градоначелником лично не поразговара о свему. Он је, међутим, наговестио снажну кампању поводом овог "срамотног чина", како "остатак републике", и свет, не би више "упирали прст" у ову покрајину.