И други су чекали месецима

Владајући кругови и посматрачи у Београду нису изненађени вешћу да кандидатура Србије за чланство у ЕУ ипак неће бити разматрана до јуна. „И они који немају препреке као ми, мислим на сарадњу са Хашким трибуналом, чекали су месецима да се апликација проследи комисији на анализу. Надам се да то у нашем случају неће бити касније од јуна, када ће тужилац Серж Брамерц известити земље ЕУ о сарадњи Србије са Хашким трибуналом“, каже министар спољних послова Вук Јеремић.

„ЕУ има своју процедуру, има своја правила, и могућност да једна мала земља у европским размерама, као што је Холандија, каже да се не слаже”, указује Михаило Црнобрња, са Факултета за финансије и администрацију. Македонија, како подсећа овај професор, готово четири године чека као кандидат за почетак претприступних преговора, због проблема са именом.

Владимир Тодорић, директор „Правног форума”, указује међутим да разматрање српске кандидатуре – за коју је, иначе, у Савету министара ЕУ неопходна једногласност – не зависи само од извештаја Брамерца, него и од онога што ће се десити у Босни, затим, са српским институцијама на северу Косова, али и од спремности ЕУ на даље проширење. „Једноставно, што се тиче Србије, ситуација је доста сложена”, мишљење је Тодорића, који је уверен да се временски оквири не могу чврсто постављати.

„Једно је политичка подршка коју у тренутку када би могао да буде разматран захтев Србије за кандидатуру пружа Шпанија, а друго су објективне околности”, оцењује Маја Ковачевић, директорка некадашње канцеларије СЦГ за придруживање ЕУ, која, такође, уз питање сарадње са Хагом, помиње и Косово.

Упитан да ли је можда требало још чекати са подношењем захтева за чланство, Црнобрња одговара да је и у време децембарске апликације, која је, према његовим речима, урађена „због домаћих политичких, а не спољнополитичких разлога”, говорио да не треба журити и да то може да буде контрапродуктивно уколико та апликација у Бриселу буде чекала дуже од шест месеци. Ковачевићева каже да је та пријава била „наш једнострани политички чин и, у суштини, израз политичке воље Србије, односно жеље да пошаље поруку да чврсто стоји у намери да се брзо интегрише у ЕУ”.

Б. Чпајак