Имунитет само за велике крађе

Пример радикала из Куле Тихомира Ђурђића као да би требало да послужи као доказ да ни српски посланици нису изнад закона. Овај народни посланик и бивши предсeдник кулске општине осуђен је, првостепеном пресудом, на три месеца затвора, условно на годину дана – због крађе струје. Иако је као посланик имао право да се позове на имунитет, то није учинио.

Он је, међутим, један од ретких који то није урадио. У последњем сазиву српске скупштине то није учинио још једино Зоран Антић, такође радикал, и то за исто кривично дело – крађу струје. Међутим, у више од 30 случајева од почетка 2004. Административни одбор Народне скупштине Србије потврђивао је имунитет посланицима. Углавном је била реч о увредама и клеветама, а одбор по неписаном правилу аутоматски потврђује имунитет по приватним тужбама.

Иако у самој пресуди Ђурђићу не би требало да буде ништа чудно, јер суд је утврдио да је он крао струју, ствар постаје готово апсурдна ако се његов злочин упореди са оптужбама против функционера бивших режима за злоупотребе положаја из којих су за себе и ближње извлачили и милионе евра користи. Већина њих се уредно склањала иза посланичког имунитета који су уживали, што је пролонгирало покретање судских поступака, тако да још ниједан није завршен. Чак и онда кад се нису сами позивали на имунитет, он им је најчешће потврђиван.

Посланички имунитет у Савезној скупштини штитио је, на пример, све до формирања државне заједнице Србија и Црна Гора 2003. године, многе високе функционере Југословенске левице. Како у Скупштини СЦГ, међутим, ЈУЛ није добио ниједно место, без имунитета су остали Мирјана Марковић, Братислава Морина, Живко Шокловачки, Милован Бојић, Владимир Штамбук и Срђан Смиљковић.

Случај Милована Бојића

Најзанимљивији је, свакако, пример Милована Бојића, некадашњег министра здравља и потпредседника српске владе, којег је имунитет штитио од оптужби да је као директор Института за кардиоваскуларне болести "Дедиње" злоупотребио службени положај – да је почетком априла 1995. неовлашћено исплатио 377.000 марака четворици лекара, једном академику и писцу књиге "Масони у Југославији" као и да је исплатио 1.200.000 динара на име зараде четворици познаника, иако нису били запослени у Институту.

Имунитет који посланици у Већу грађана Савезне скупштине нису хтели да му скину спречио је и покушај швајцарских власти да омогуће проверу порекла 800.000 франака пронађених на рачуну с његовим именом у тамошњој банци, које то нису могле да ураде јер власти у Србији, наиме, Швајцарској нису биле доставиле доказе да се у земљи против њега води кривични поступак

Марта 2004. поднет је и захтев за проширење истраге, којим је Бојића терећен да је присвојио милион евра кроз набавку медицинске опреме за потребе Института.

Коначно, априла 2005., тужилаштво је због недостатка доказа повукло свих девет тужби против бившег високог функционера ЈУЛ-а.

Имунитет је, док су били савезни посланици, штитио и високе функционере Социјалистичке партије Србије Јована Зебића и Живадина Јовановића.

Зебић, некадашњи потпредседник Савезне владе, заједно с Михаљем Кертесом, некадашњим директором Царине, и Николом Шаиновићем, такође бившим потпредседником Савезне владе, осумњичен је за злоупотребу службеног положаја – терећени су да су републички и савезни буџет оштетили за 1,8 милијарди динара и 200 милиона немачких марака. Мада се априла 2001. године Зебић и Шаиновић нису позвали на посланички имунитет, тек маја ове године Окружни суд у Београду саопштио је да је завршена истрага против бивших функционера, а да су списи предмета достављени Окружном јавном тужилаштву на даљи поступак. Шаиновић је у међувремену добровољно отишао у Хаг.

Живадин Јовановић је осумњичен да је као министар иностраних послова омогућио издавање неколико дипломатских пасоша Марку Милошевићу, а са још петоро оптужених суди му се и због малверзација са кућама и становима из фонда ДИПОС-а. Јовановић је оптужен да је с још троје оптужених доделио вилу у Ужичкој улици број 32 СПС-у за симболичних 300.000 динара.

Питање је, после свега, да ли ће равноправност свих грађана пред законом, на примеру политичара бити доказивана само када су у питању релативно лакша кривична дела, док ће они који су били осумњичени да су крали на велико на крају бити поштеђени.

Међусобно "покривање"

Чедомир Чупић, професор Факултета политичких наука у Београду, оцењује да је судијама лако да пресуде тамо где виде да оптужени нема никакву политичку потпору.

– Али онај који краде на велико налази и начин како да се обезбеди. У такву крађу обично је укључено више људи, од којих су многи уцењени, па се међусобно покривају – каже Чупић за "Политику".

Он додаје да у Србији, заправо, најбоље функционише систем уцена, у којем се налазе сви – од полицајаца, преко тужилаца и судија до политичара.

– Како другачије објаснити отварање силних афера које никад нису завршене. Шта је са Милетом Драгићем? Где је Карић? Шта је са поступком против њега, пита Чупић и примећује да је и афера "Бодрум" завршена тако што је једноставно све требало да буде окончано, па се све преломило на Алену Селимовићу.

Адвокат и први председник Савета за борбу против корупције Слободан Бељански оцењује за "Политику" да нема сумње да судови и тужилаштва нису довољно самостални, те да су под утицајем политичких странака.

Изостанак великих процеса може, међутим, да укаже и на постојање политичког договора о ненападању између главних актера на српској политичкој сцени, о чему је недавно говорио и бивши српски премијер Зоран Живковић.

– Руководства свих већих политичких странака договорила су се да неће међусобно озбиљно да се угрожавају. Нападаће они једни друге, играће се избора, устава и препуцавања, али неће нарушавати своје позиције – рекао је Живковић.

--------------------------------------------------------------------------

Перишићево хоћу-нећу

Имунитет није, међутим, штитио само представнике режима Слободана Милошевића. Иза посланичког мандата се својевремено сакрио и Момчило Перишић, потпредседник Владе Србије и посланик у Већу република Савезне скупштине, који је био оптужен за шпијунажу.

Иако се у првом моменту, априла 2002., Перишић није позвао на имунитет, већ крајем године се предомислио, због тога што је, како је рекао "кроз истражни поступак сагледао да има низ непрофесионалности и политичког утицаја".

--------------------------------------------------------------------------

Кад посланик бије

У последњем сазиву српског парламента на имунитет су се позивали и посланици који су били суочени са оптужницама и за насилничко понашање или "угрожавање опасним оруђем при тучи или свађи", што су кривична дела која тужилац гони по службеној дужности.

Такав је, рецимо, случај радикала Дарка Глишића који је претукао човека који је паркирао ауто насред пута, због чега он није могао да прође. Када се, наиме, ни после Глишићеве молбе непрописно паркирани није померио, Глишић је одлучио да га лично премести. Због начина на који је то урадио, пред Општински суд у Убу је маја 2005. стигао захтев за покретање кривичног поступка против Глишића.

Да му није потврђен имунитет, због насилничког понашања одговарао би још један радикал, Златко Радић, због туче у кафани. Он се, међутим, правдао да је само тукао локалног дилера дроге "који је диловао у мом кафеу".