Опаки наговештај

Није лако са Дилановом музиком. Иза привидне једноставности крије се велика сложеност. Не ради се само о „лепим нотама поређаним у правом редоследу”. Формула је компликованија. Поезија, став, карактер, традиција и музика су њени елементи. Плус неухватљиви састојак повезан са необичним менталним склопом аутора. 

У таквом поретку ствари треба тражити разлог за малу (скоро никакву) заинтересованост џез музичара за Диланову музику. Кит Џарет је пре неколико година одсвирао песму „My Back Pages”, Џејми Сафт са својим триом снимио албум „Trouble”, а певачица Барб Јангер плочу „Every Grain Of Sand”. И то је то.

Џез пијаниста Бен Сидран се албумом „Dylan Different” прикључује овом низу. Његово занимање за Диланове песме није чудо ако се има у виду беспрекорна рок прошлост овог музичара. Сидран је, наиме, био члан „Steve Miller Banda”, једне од највећих група у историји рок музике. Свирао је на њиховим раним албумима; коаутор је легендарне нумере „Space Cowboy”. Касније се окренуо џезу и науци. Стекао је високе академске титуле и написао неколико занимљивих књига.

Да би се разумео метод који је Сидран применио на албуму „Dylan Different” треба да се уведе још један лик у причу. То је Моуз Алисон. Ради се о џез-блуз пијанисти и аутору чији су напеви јако важни за развој рок музике. Његове песме су изводили „The Who”, „The Yardbirds”, Бони Рејт, Ван Морисон, Џон Мејл, „The Gories” и многи други. Сидран је његов велики поштовалац. Артистички принцип примењен на албуму „Dylan Different” Алисонов је изум. Џез и блуз су у елегантном, високостилизованом загрљају.

Албум је снимљен у Француској, са шпанско-италијанско-француском екипом. Музици је дата европска аура. Певачица Ејми Хелм, ћерка легендарног бубњара групе „The Band Livona Helma”, једина има рокерске и географске везе са миљеом из којег долази Диланова музика. Џорџи Фејм, један од највећих енглеских рок певача свих времена, наступио је у нумери „Rainy Day Women #12 & 35”. То се могло очекивати. Сидран је са њим и Ваном Морисоном 1996. године снимио албум „Tell Me Something”, својеврстан омаж Моузу Алисону.

Репертоар је састављен од најпознатијих Диланових песама – „Highway 61 Revisited”, „Blowin’ In The Wind”, „Tangled Up In Blue” и друге. Кулерско-битнички џез фазон који Сидран практикује није у складу са разбарушеном, одметничком природом одабраних напева. У неким случајевима – „Maggie’s Farm”, „On The Road Again” – из тог несклада настаје занимљив музички производ. У неким другим ствар не функционише. Нешто друго је, чини се, важније. Имагинарно вече, уз апсинт и недокучиве жене, у неком никотинизираном европском џез клубу, на чијој сцени је бенд који свира Диланове песме, појављује се у уобразиљи као најбољи могући провод. Тај наговештај је највећи квалитет Сидрановог албума.