Дневник једне труднице

Ствар је бонтона коментарисати изглед и килажу труднице. Неучтиво или пак апсурдно је упитати је - колико се угојила. Није ли средина сурова према будућим мајкама намећући јој аршине које по сваку цену мора да поштује? А само до јуче, док се ваш стомачић још није назирао испод широке блузе, сви су вам нападно и непримерено говорили - једи, једи! Као да је то смисао живота. А данас, када се из авиона види да сте у другом стању, незаобилазна је опаска - ала си се угојила! Или - пази шта једеш и даље руке од хлеба! Као да није нормално да трудне жене, пред крај свог деветомесечног пута, буду округласте, да не кажем дебеле.

Моја мама изгледа да је читала последњи број "Вога" па је пожелела да јој ћерка изгледа као бременита Линда Еванђелиста у скупоценој Прадиној хаљини. Наравно, при том није размишљала о "фото-шопу" и осталим тајнама великих мајстора, јер то у њено време није постојало. Другим речима, идеално би било да од напред имам стомак труднице, а од позади силуету "секс-бомбе". И уз то да задржим дуге ноге из девојачких дана, изражене јагодице без обрашчића и подбратка. То савремена урбана жена никако себи не сме да дозволи. Кад Линда у својој 41. може да има тело девојчице, могу и ја! Само кад не бих устајала кришом ноћу и гурала нос у фрижидер и када бих могла да се одрекнем тог дражесног бурека од којег ми застаје дах! Шта да радим, кад сам стално гладна? Не могу ни два сата да издржим, а да ништа не убацим у кљун. Као да уместо желуца имам "црну рупу" која гута све оне слаткише, укусне оброке, десерте... Ништа мени не остаје. Не стигнем ни да уживам у сочној сахер торти, кад се оно моја рупа у стомаку већ јавља тражећи још. И тако без престанка, као у најстрашнијем хорор филму. То могу само да разумеју трудне жене, зато без коментара молим!

Мислим да су девојке које су пре трудноће биле изразито мршаве, згодне и атрактивне у правом проблему. Зашто? Једноставно, зато што околина не може да их прихвати у измењеном облику. На њима се промена одмах запажа. Сваки килограм се броји и не опрашта, свака, чак и она најмања стријица, убраја се у смртне грехове, а сваки залогај не може да се сакрије. Неизбежна су питања - зар ти да једеш? Зар ти да носиш широке ствари? Зар ти да носиш равне ципеле, зар ти да имаш јаке мишице и "бесплатне силиконе"? Буцкастијима је већ лакше. Њих такве осуде, чини ми се, заобилазе. На фино попуњеним дамама се, бар у први мах, не види да су трудне. А нас мршаве жигошу, прозивају, фрустрирају. Лепо каже моја другарица - ја нисам дебела, ја сам трудна. А то није исто! Чак и Линда, која је у благословеном стању, признаје да неће жалити ни за једним килограмом више.

Зато драги пријатељи, пустите ме да живим свој живот и гледајте у свој тањир! Не дижите ми већ повишени притисак и не терајте ме у очајање. Уосталом, нас је двоје, а ви сте сами. И није све у изгледу, има нешто и у срећи и ишчекивању новог бића. Зар то није оно најлепше? И ко онда хаје за витки стас и добар глас! Беба је увек на првом месту. И заиста схватате ли да се полако претварате у своје родитеље који вас стално гуше увек истим питањима - да ли сте гладни или жедни. Од тренутка када останете у другом стању па до краја живота мучи вас увек иста брига - да ли је ваше дете сито и задовољно. Сада та иста питања постављам и ја. Ја, која сам увек на прославама љубазно одбијала парче торте и одрицала се гастрономско-хедонистичких уживанција, и то све зарад изгледа. Можда данас моје ноге нису оне за којима се окретало пола Београда, можда мој струк није као у Барбике, али сам зато најсрећнији човек на свету. И зато се више нећу освртати на злураде опаске људи који још нису осетили чари родитељства или оних који су ову срећу заборавили. Јер, заиста верујем у то да дете жену у двадесетој години деформише, али је зато у тридесетој сачува, а у четрдесетој подмлађује. Пре него што ме упитате зашто сам се угојила рећи ћу вам само ово - већ сама реч мајка даје божански значај жени. Зато пазите како, шта и с ким разговарате!