Паре за талибане, трупе за Карзаија

Према извештајима агенција
У Лондону, на међународној конференцији, Авганистану је обећана помоћ од 140 милиона долара за реализацију програма „националне реинтеграције и помирења“. Овај новац, преведено на разумљивији језик, биће утрошен за подстицање умерених талибана да одустану од насиља, одложе оружје и врате се у нормалан цивилни живот.

Поменутих 140 милиона долара за 2010. годину, појаснио је домаћин конференције, британски шеф дипломатије Дејвид Милибанд, тек су почетак помоћи Авганистану како би ова земља стала на ноге и почела живот у миру. Поменутом одлуком међународна заједница потпуно је изашла у сусрет председнику Хамиду Карзаију који већ извесно време тражи да се с талибанима – барем оним умереним – отворе преговори.

Карзаи је у Лондону најавио да ће његова влада основати национални савет за мир, помирење и реинтеграцију који ће, заправо, пружити талибанима руку помирења. Нешто раније из Кабула је стигла процена да би за успешно деловање поменутог фонда требало у наредне три године обезбедити милијарду долара. Занимљиво је подсетити да је једном раније – 1987. године – једна слична акција у Авганистану дала сасвим добре резултате. Тада је, наиме, око 60.000 побуњеника муџахедина прихватило позив власти у Кабулу и прикључило се владиним трупама.

Утисак је да би конференција у Лондону могла бити упамћена не само по давању зеленог светла за помирење с талибанима. Први пут Запад је једногласно усвојио заједничку стратегију за деловање у Авганистану. Овај својеврсни међународни „рецепт“ има два колосека деловања: паре за талибане и трупе за Карзаија.

Осим прикупљања новаца за „разоружавања“ умерених талибана у Лондону је потврђено да ће међународне снаге у Авганистану добити озбиљна појачања како би што успешније ратовале с побуњеницима. Првобитно је било планирано да међународне снаге (Исаф) – тренутно броје нешто више од 70.000 војника – добију додатних 30.000 америчких и још десет хиљада војника из других држава чланица НАТО-а. Због оклевања неколико важних чланица НАТО-а, у овом тренутку је велики знак питања колико ће додатних војника заправо и бити послато у Авганистан.

То, сматрају војни аналитичари, заправо и није пресудно. Међу њима преовлађује закључак да Запад апсолутно не може да рачуна на потпуну победу над талибанима и да је, заправо, једини спас у успешном спровођењу оба дела нове западне стратегије: и војном и цивилном.

У случају да се тако нешто догоди, могла би се отворити и својеврсна „кладионица“ с наградним питањем – када ће стране трупе напустити Авганистан. У овом тренутку чини се да је највећи оптимиста председник Карзаи који каже да би, уз редован прилив новца из иностранства, страни војници могли да крену кући 2014. године.

Ж. Р.