Гриневалд 21. века

Четири године је прошло од велике (четвороделне) београдске изложбе Владимира Величковића која је својом концепцијом премостила време између претходне монографске поставке (1986), такође у галерији Српске академије наука и уметности. Величковићева интензивна уметничка каријера на међународној уметничкој сцени је врло успешна, од 1966. године он је стално настањен у Паризу; све време су веома живе и његове везе са родним Београдом и југословенским културним простором. Средином 60-их година његов сликарски језик приближио се европској новој фигурацији и у тим естетским оквирима утемељена је поетика Величковићевог целокупног опуса.

Неоспорно, у поменутом сплету околности, и личном избору, могуће је разумети ауторов постојани афинитет за фигурацију као и ангажовани став који је у критици цењен као чин велике моралне храбрости. Са велике листе признања издвојили бисмо избор у чланство Српске академије наука и уметности, "Политикину" награду (1984) и, однедавно, чланство у Француској академији. У контексту прилика у којима се овде живело, посебно током 90-их година, Величковић је прихватао и одређени друштвени ангажман; као алтруиста показао је пуно добре воље да разуме и помогне младе уметнике а имао је слуха и за акције инициране у домовини; помагао је не штедећи труд ни завидну професионалну позицију.

Нови Величковићеви радови представљени у Народном музеју у Зрењанину потврђују давно уочену особину да је он личност велике стваралачке енергије чија доследност и агилност заиста импонују, без обзира на критичарске афинитете. Остајући у свом препознатљивом тематском кругу, Величковић и у новим радовима наставља да истражује трагичне последице 20. века које се пројектују као визије перманентног страдања, катастрофе, пропасти. Као сведок али и учесник у исто време, Величковић јаким визуелним метафорама проверава патологију агресије, злочина и мучења у којима, без обзира на временски код, нема разлике између мита о Сизифу, Тезеју, Прометеју, Христу или савременом ратнику, терористи, грађанину. Нова изложба је конципована као потврда логичног временског, проблемског и идејног континуума у овом опусу. Реч је о сликару велике продукције који настоји да једном освојена решења не постану манир, да етички моменат слике не победи естетички, и да је изложба само један рад у процесу, време великих и непрестаних само/рефлексија.

Изложба у Зрењанину почиње сликом "Излаз" из 1988, чија је добро позната мурална верзија на зиду Филозофског факултета у Београду учествовала у студентском протесту 1996. Неколико слика из циклуса "Ране", који је настајао под непосредним притиском несрећа које су обележиле живот у нашој заједничкој домовини, наставља овај избор а мали и велики формати добро су уритмовани у невеликој галерији стварајући утисак концентроване енергије и/или тескобе. Упадљиви наслови слика "Гавран", "Пожар" и "Опасност" потенцирају еп о ништавилу библијских размера и његово непрестано понављање. Најновији цртежи и слике посвећени су Гриневалду у чијој чувеној слици "Распеће", и патетици позне готике, Величковић додирује саму суштину езгистенцијалног опстанка и хронологију нестајања и смрти.

Међу општим местима Величковићеве уметности издвајају се: сликарство засновано на контрастима црне, беле или сиве боје, опсесивност фигуром и простором, и тематски оквир који варира између распећа, стратишта, губилишта, скока, пада. Попут каквог сценографа који припрема кулисе за представу Апокалипсе, Величковић је у новим сликама "Ране" и "Гриневалд" заменио свечане црно-беле градације сфуматозном атмосфером угашених тонова а на сцени, без обзира на димензије платна, у секвенцама се нижу призори различитих екстремних ситуација; у исто време, невидљива рука џелата оставља ране по телу-трупу, глави, руци.

Халуцинантне визије страха, које савремени инквизитори остављају за собом, потенцирана је испражњеним пространством на чијој ивици хоризонта бесни пожар. Лазурне земљаноцрне градације на готово скицуозан начин дефинишу простор у којем затичемо остатке људског тела, птице грабљивице или ватру која, као савезник тлачитеља, као симбол и антипод, може да укине садашњост а некад и будућност. У оваквој организацији простора слике, брзина геста и његова тежина нивелишу ниво експресије, претећу атмосферу и напетост, резигнацију, патос, документарност сценског.