Две жабе

У Булевару АВНОЈ-а, испред вагон ресторана Викторија стејшн, у правцу Меркатора у Новом Београду, на младића који је излазио из аутобуса налетео је аутомобил шкода фаворит. Младић је излазио из енглеског аутобуса Кока коле на спрат, којем се врата налазе с леве стране.

Вест је постала метафора.

У Енглеској возе левом страном коловоза, управљач им је на десној страни. Београд није Лондон, нити смо ми Енглези. Кад хоћемо да се правимо да смо Енглези, односно – оно што нисмо, страдаћемо. У буквалном или преносном смислу, свеједно.

Још у епска времена настала је изрека: Вид’ла жаба да се коњи кују, па и она пружила ногу. Замислите само жабу, онако озбиљну и избуљену, како пружа ногу ковачу! Смешно. Но, није то само слика којом би се деца могла забављати и поучити. То је наша свакодневица, само што није смешна, већ горка.

Подражава се готово све што долази Отуда, макар то овде и не пристајало. Свршени студенти некаквих менаџмента примају дипломе обучени у тоге с рогатим капама и кићанкама на главама, а замало да нам и на судије навуку тоге, али се неко ипак досетио да суд у нашем народу треба, за сада, да одржи дозу озбиљности. Да парничари и остали не помисле да је Бела недеља или да су додоле.

С друге стране, можда то временом неће бити више ни смешно ни тужно, јер ћемо се навићи. Свако чудо за три дана. Мало ко ће знати за Белу недељу и додоле. Ни приметити нећемо да смо се претворили у неке друге људе, као што жаба у води која се постепено у лонцу подгрева не искаче ни кад почиње да кључа – јер је свикла.

Што се одеће тиче, пример је шајкача која је – мало је познато – заправо аустријског порекла, као и прве пивнице, на шта смо се брзо навикли, тако да је уобичајена слика данашњег српског сељака како са шајкачом на глави нагиње пиво из флаше.

У нашем комшилуку, у БиХ, командни кадар је, у складу са оним што се тамо назива војном реформом, већ обукао униформе америчких маринаца. Кроз извесно време становници БиХ, попут поменуте жабе и догреване воде – можда се неће ни сећати да су имали сопствену војску, официре и подофицире који су говорили српски, хрватски, односно бошњачки, али су се разумели. Јер, предвиђено је да војска буде састављена од пукова на челу с пуковницима из оба ентитета, само што они неће смети да се петљају ни у оперативне ни у административне послове, већ само да се шеткају и шврћкају где им је воља и примају плате. Неће носити сукње, као енглеска краљица, осим ако се другачије не нареди. Прави команданти већ су стигли из НАТО-а и запосели зграду Министарства БиХ.

Првих хиљаду униформи маринаца и материјал за још педесет хиљада истих добили су бесплатно од Американаца. Кад год нешто добијем џабе, посебно кад дају Американци, увек се сетим да бих боље прошао да сам платио.

Иако је најављивано супротно, сада је војни буџет БиХ за непуних 30 процената већи него претходних година, за оба ентитета.

Вајкају се и Словенци које је руководство убедило да ће им улазак у НАТО поспешити војну индустрију. Посао су добили Финци који чак нису ни припадници алијансе.

Улазак у војну, или заједницу држава сам по себи не гарантује бољитак. Бар не за оне који им се прикључују. Они који примају нове чланове, тиме свакако ништа неће изгубити. Напротив.

Подражавајући веће и моћније, попут жабе која је намерила да се поткује, не постижемо ништа више од подсмеха, јавног или притајеног, свеједно.

Тако је језик којим говоримо и смешан и тужан. То више није ни српски, ни енглески, већ нека чудна мешавина. Као када бисте укрстили слона и вука. Или, чак, као кад бисте укрстили слона и липу.

Мањи подражава веће. Слабији јаче, нижа врста вишу. Дете подражава родитеље, слуга газду, мајмун човека. И све је то у реду, корисно и симпатично до извесне мере, а када се она пређе, тада се преображава у карикатуру. Као Фема у Покондиреној тикви.

Ни они које непримерено подражавамо не цене нас због тога. Ко не показује самопоштовање не може очекивати поштовање.

Од онога што је нека наша баштина којом се похвалити пред светом можемо, то су – често се помиње – наше епске песме. Таквим приликама не пропусти се да се напомене да их је Гете много ценио. Но, 1772, кроз један од ликова у Фаусту, мислећи на Балкан, он каже: А што ме се тиче кад тамо далеко у Турској народи једни другима разбијају главе... Ова реченица изражавала је тадашњи општи став Европе према нама на Балкану, да не кажем на Планини, у преводу са турског.

Не морамо ићи далеко ни у прошлост, ни замљописно. Ево шта је после пропасти Аустроугарске у загребачком часопису Република писао један други писац, такорећи наш човек, Крлежа:

"Беч гладује. Аустрије нема. Руља је завладала свијетом, рат су добили балкански цигани. Каква ли срамота."

А потом:

"Они ушљиви балкански цигани који читава дана жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала. Тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке."

То је, дакле, било онда када се Србија нашла међу победницима.

После ратова на простору бивше Југославије, општа слика о Балкану и Србима нимало, је л’ те, није поправљена. Поражена на свим пољима, па и у фудбалу, упоредо ојађена поплавама, клизиштима, земљотресима, сушама, санкцијама, остављена и одбачена од свих, Србијица иде по свету и проси не би ли опстала, опоравила се, стала на ноге. Па кад се неко од делегата врати, каже да смо добило толико и толико и да не морамо паре враћати (то је најопасније). А ако враћамо, онда без камате. А ако је с каматом, онда малом. А ако камата није баш мала, онда нам се смеше неке друге повољности које ћемо добити. Обећано је.

Свакако данас грубо и непримерено звучи када се каже да Србија проси. Уместо да се каже како смо већ навикли: тражи и добија донације, за ово и оно.

Данашњицу почесто боље објашњава оно што је било јуче, мада поједностављено. А ко жели дубински прилаз, нека чита новине.