Мајка Кадивка

Рекоше ми да је луда и да не би требало да јој прилазим. Први пут сам је угледао пре три месеца кроз прљаво стакло аутобуса 47, док сам се возио према Реснику. На гробљу изнад раковичког манастира, испред надгробног споменика, седела је на металној клупици, непомично као црна мермерна статуа, жена погурена под тежином бола. Стицајем околности, све до прошлог уторка, том трасом возио сам се још неколико пута, у различито доба дана, а она црна, погурена фигура, горе на гробљу, као да се месецима није померила с места.
Прошлог уторка изиђох из аутобуса 47 ношен радозналошћу. Нешто ме је вукло тој силуети. Зауставих старијег човека из колоне веселих људи који су излазили из раковичког манастира после крштења детета, које се копрцало у рукама пресрећног оца, и упитах га за ону жену, горе на гробљу.
– Ааа, Кадивка, ма она је лудача. Глуми уцвељену мајку – с подсмехом рече бркати човек и оде.
Ни ове чудне речи не зауставише ме у науму да лаганим кораком, уз пут који је водио узбрдо до гробља, не седнем поред жене у црнини која "глуми уцвељену мајку". Она се није ни померила иако су нам се на клупици тела готово додиривала. Стакленим погледом гледала је у надгробни споменик испред себе, на којем је писало: "Овде лежи Милан Поповић који погину у цвету младости (1983 – 2005)".
Кадивка. Како лепо име за мајку. Док сам се врпољио на клупици та реч – мајка врати ме у једно село код Прељине, где сам давно, можда пре непуних 40 година, забасао као млад репортер да проверим причу коју сам негде чуо, а привукла ме због поступка мајке. Име сам јој заборавио, али је како се показало, прича била истинита. У дворишту испред трошне сеоске куће, затекао сам исушену старицу која, седећи на трулом балвану, држи у крхким рукама један крај подебљег ужета. Други крај конопца завршавао се у облику омче намакнуте око врата крупног, тарзански развијеног, маљавог тридесетогодишњака. Уже је било довољно дуго да том сасвим нагом човеку омогући да несметано скаче по дворишту, ваља се по земљи, погледује у сунце и пева на сав глас. Није био агресиван, али је волео да одлута низ пут ка Прељини, онако го, као од мајке рођен, леп, али поремећеног ума. Не толико да се отргне мајци и отме јој уже делићем снаге која кипти из њега. Она му је била спасоносни зрачак светлости у тами у коју је утонуо. На сунцу које је тог дана сијало неометено ниједним облаком све ми је то личило на неки препотопски догађај. У Центру за социјални рад у Чачку су ми тада рекли да су немоћни да било шта предузму. Мајка тог момка била је нормална, а без њеног пристанка нису могли да га одведу ни у једну специјалистичку установу.
Мајка. Већ тридесетак година трагам у Београду за једном Јасмином, коју је мајка крајем шездесетих година извела као једногодишњу бебу у шетњу Улицом Игњата Јоба, на Вождовцу. Усред дана том улицом сумануто је јурио теретњак и то баш у тренутку када је малецка Јасмина уживала у мајчином наручју. Само секунда је била довољна мајци да своју бебу баци у травњак поред коловоза и тако јој спасе живот. Мајка је остала да лежи мртва иза  камиона који је прешао преко ње. Шта ли је данас са Јасмином? Да ли је жива? Да ли зна како је остала без мајке?
Кадивки је требало скоро цео сат да у заједничком ћутању стекне поверење и да ми потом исприча необичну повест. Најпре ми је рекла да је надгробни споменик забуном подигнут њеном сину. Син Милан јој је, хвала Богу, остао жив после задобијених тешких повреда у саобраћајној несрећи на кружном путу код Бубањ потока, пре нешто више од пола године.
Њу и мужа пробудила је полиција у пола ноћи и саопштила да им је син погинуо. Знали су да воли брзо да вози, да воли да попије и да се прави важан. Говорио је да њему ништа ружно не може да се догоди, он је господар своје судбине. Отац Гвозден оставио је кућу у кукњави и нарицању и отишао у мртвачницу да идентификује покојника. Препознао га је само по младежу на вратном пршљену. Глава је од силине удара била натечена, у модрицама и деформисана. У великој жалости нико није тражио да види одећу и обућу страдалог. После два дана су га сахранили на гробљу изнад раковичког манастира. Чули су да је у другом аутомобилу тешко повређен младић истих година, који лежи у коми у болници на Бањици. Иако скрхана тугом за сином јединцем, Кадивка је ишла бар два пута недељно да посети повређеног младића који је био сав у завојима и прикопчан на разне апарате. Седела је поред његовог кревета и ћутала. Знала је да је кривац за несрећу њен син. Али, за овог нико није знао ко је, одакле је, има ли родитеље. Био је у аутомобилу са црногорским регистарским таблицама. Нико га данима није тражио, нити је полиција могла да ишта сазна о њему.
После нешто више од месец дана момку су скинули завоје. Изашао је и из коме. Била је недеља када је Кадивка дошла на Бањицу у редовну посету незнанцу. У кревету је угледала сина Милана који јој се са болом на лицу смешио. Пала је у несвест.
Касније је све разјашњено. На гробљу у Раковици сахрањен је непознати младић који је такође имао младеж на вратном пршљену, као и Милан, за кога се и после више од пола године нико није распитивао. Грешком саобраћајне патроле лична карта Милана Поповића испала је поред тела страдалог младића који код себе није имао никаква документа.
Мајка Кадивка није дала да се сруши надгробни споменик подигнут њеном живом сину. Нека га још неко време. Онај младић у гробу је такође нечији син. Кадивка месецима долази на гробље да тугује за њим, чекајући да се сазна ко је он и која га је мајка родила.